Повест о човековом паду, у Светоме Писму, завршава се његовим изгнањем из рајског врта изобиља, његовим одстрањивањем од „дрвета живота” и од могућности бесмртности. Али и тај трагични свршетак је обележен сликом која је откровење љубави Божије, љубави која успева да одстрани коначне последице пада, да ограничи зло које је изазвано и да релативизује оно што је непоправљиво. То је слика кожних хаљина, која је посебно привукла пажњу хришћанских тумача: „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој кожне хаљине и обуче их у њих” (Пост. 3, 21).
За црквену егзегезу кожне хаљине, у које Бог облачи првостворене људе, символишу биолошку ипостас која облаже личну особеност човека. Пре пада свака енергија биолошко-земљане природе човека постоји (остварује се и пројављује) само као откровење божанске иконе: сачињава личну особеност и живот као заједницу љубави и однос љубави.
После пада ипостас човечијег субјекта је биолошка, а енергије природе (психосоматске енергије) јесу у служби живота као простог индивидуалног преживљавања. Човек не престаје да бива личност, икона Божија; само што се та икона сада облачи у „кожну хаљину” бесловесности, пропадљивости и смртности.
Али, тим одевањем у пропадљивост и смрт показује се врхунско човекољубље Божије и промисао Његове љубави. Одевајући човечију личност у биолошку ипостас, Бог се на тај начин мири са последицама пада: физичке, психосоматске енергије не ипостазирају личну особеност живота као љубави него смртну индивидуалност и њен привремени живот. Дозвољавајући, међутим, смрт као последицу тог одевања, Он је ограничава управо на биолошку индивидуу, постављајући границу пропадљивости и конац и греху – неуспеху живота: „Да зло бесмртно не постане…”
Тако смрт не укида самога човека него ону пропадљивост која га окружује. Не дотиче се човечије личности, коју је Бог призвао у биће; укида и поништава само лажну ипостас живота, односно биолошку индивидуалност, у коју се човек падом оденуо.
Смрт, као последица греха, окреће се против привидног тријумфа греха – тојест аутономне биолошке индивидуалности – и уништава га.
Смрт ликвидира омотач пропадљивости, ослобађајући егзистенцијалне могућности човечије личности. И после пада, дакле, остаје отворен пут да човечија личност поново буде ипостас живота; али сада не биолошког, пропадљивог и привременог, него живота непропадљивог и бесмртног.
Ту нову егзистенцијалну могућност први ће применити Сам Бог Својим очовечењем, постајући тако првенац спасења и обнове људскога рода.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
