На став старих Грка против могућности сједињења двеју различитих природа или суштина у једно јединствено биће, богословље Отаца и васељенских сабора одговара: та могућност постоји и за Бога и за човека. Јер, и Божанство и човечанство имају заједнички начин постојања, тојест постоје као личност.
Из претходног смо видели да Божији начин постојања, сагласно са искуством Цркве, јесте лична посебност и слобода од сваког природног предодређења: личност претходи суштини; она ипостазира суштину и чини је ипостасју-конкретним бићем. А икона тога божанског начина постојања утиснута је у човечију природу. И човечија природа, иако је тварна и дата, постоји само као лична посебност и као могућност слободе одвластите тварности, тоЈест од сваког природног предодређења. Човек није створен само „по образу” него и „по подобију” Божијем (Пост. 1, 26). Његово лично постојање представља могућност да и човек једном достигне до слободе живота која карактерише Самога Бога, односно до вечно2 живота, неспутаног природним ограничењима. Ту могућност одбио је да оствари први Адам.
Бог, дакле, интервенише – не да би натерао човека да Му се уподоби него да се Он Сам уподоби човеку, водећи тако личну могућност човечије природе крајњем достигнућу ипостасног јединства са Божанством, достигнућу које је недоступно чак и човеку од пре пада.
Бог се, међутим, не сједињује директно са човеком онаквога стања у какво је Адама могао да доведе динамички резултат кретње према његовом уподобљаваљу Богу. Историјска Личност Исуса Христа је људска индивидуа као што су све друге индивидуе после пада – индивидуа која заузима простор, ограничена, по свему саобразна мерилима тварности људске природе и ограничењима те природе. Само у неколико тренутака, као на Таворској гори, Христос открива истински резултат сједињења Бога и човека – преображај човека у „славу”, појаву Бога. У целокупном осталом овоземаљском животу Христа, егзистенцијална пројава Божијег живота је „потиснута”. Црква говори о „кенози” (понижењу, смирењу, добровољном осиромашењу) Бога у Личности Христовој, о добровољном „испражњењу” или напуштању свега онога што представља директно откровење Његовог Божанства: „Понизио је себе узевши обличје слуге, постао истоветан нашем пониженом телу” (Филипљ. 2, 7 и 3, 21).
Та кеноза Божанства у Личности Христовој плод је личне божанске слободе односно слободе оваплоћенога Сина и Логоса Божијег. Она не мења истинско јединство божанске и човечанске природе у Христу нити утиче на њега. Слободан од сваког предодређења суштине или природе, Бог може да у Својој Личности ипостазира не само Своје Биће (Своју суштину или природу) него и биће човека.
А ипостазирајући истовремено две природе у једну личну ипостас, оживљава природна својства сваке од њих, не потчињавајући Себе никаквој нужности егзистенцијалних остваривања тих својстава: зато и може да „обузда” или да „испразни” славу Свога Божанства, као што може да уклони и тежину материје човечијег бића када корача поврх воде у језеру. Ако је само личност оно што ипостазира биће, тада никаква нужност природе (божанске или човечанске) не претходи да би ограничила егзистенцијалну пројаву личне слободе.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
ОБЈАВЉЕНО: 22.03.2022.
