Душа
Реч „душа“ једна је од најтежих и у Библији и у хришћанској књижевности. Дошло је, штавише, и до пометње у схватању смисла те речи јер су је Грци користили са другачијим значењем.
Већина људи данас, скоро аутоматски, разумева реч душа више у оном смислу који је имала код старих Грка (углавном код Платона), а мање у њеном библијском смислу. Верују да, као што унутар човечијег тела постоји крв, лимфа, коштана срж, тако исто постоји и неки нематеријалан, духовни елеменат, суштински различит од нашег материјалног састава. А то је управо душа, нешто ваздушасто и неодредиво што, кад умремо, излази из нас са нашим последњим дахом и одлази „некуда”.
То ипак није библијски смисао ове речи.
Седамдесеторица преводилаца Старога Завета су грчким изразом психи (Психи-душа) превели јеврејску реч нефеш, која је уствари вишезначни израз. Душом се назива свако живо биће, свака животиња.
Али, најчешће, душом се у Светоме Писму назива човек.
Њоме се исказује начин на који се живот пројављује у човеку. Не односи се само на један део човековог бића – духовни, у супротности са материјалним – него означава целокупног човека као јединствену живу ипостас.
Душа не пребива једноставно у телу него се изражава помоћу тела, тако да и оно, као и плот или срце, постоји паралелно са нашим ја на онај начин на који остварујемо свој живот.
Душа је човек; она је неко, јер представља знак живота, колико као спољашња пројава толико и као унутрашњост и субјективност.
Али, иако је душа знак живота, не значи да је она и извор или узрок живота, као што су веровали стари Грци.
Она је више носилац живота, те се због тога у Староме Завету често идентификује са пројавом само земалљског живота (душа умире, предаје се смрти, али и васкрсава када се живот поново врати у мртво тело), док се у Новоме Завету појављује и као носилац вечног живота; зато се спасење душе идентификује са могућношћу живота који не познаје пропадљивост и смрт.
Свети Оци хришћанске Цркве су, тумачећи Свето Писмо, апсолутно поштовали вишезначни смисао речи душа и нису покушали да је ограниче само на једно схватање.
Колико у души толико и у телу човека видели су два, на различит начин остварена и често узајамно прожета, начина на које се икона Божија пројављује у човеку.
Избегавали су да у конкретне дефиниције обликују садржај онога што је „по слици”, желећи да тајну начина божанског постојања и његовог одсликавања у човечанском постојању сачувају од опасности интелектуалног дефинисања.
Много касније, углавном од средњег века па надаље, и то посебно на европском Западу, када је хришћанско богословље почело да подлеже искушењу рационалистичких схематизација, појам по слици Божијој тумачен је „објективним” категоријама и идентификован са конкретним својствима која одликују „духовну природу” човека. Запад је у свом уопштеном схватању човека прихватио снажан утицај старогрчке мисли, притом уз претерано, у сваком случају, поједностављивање.
Грчка дефиниција човека као „разумног живог бића” (animal rationale, говорили су западњаци) тумачена је схемом стварне антитезе или подвојености душе и тела, материје и духа. Човек је сматран превасходно биолошким бићем, обдареним поврх свега душом или душом и духом. У оквиру ове схеме супротности, оно што је по слици Божијој смештено је у један од два „дела” човечанске природе: у духовни “део”, односно у душу, пошто је по дефиницији немогуће да телесно-материјални „део” одсликава нематеријалног и духовног Бога.
Дакле, човечија душа – индивидуална душа свакога појединачно – обдарена је трима својствима која карактеришу и самога Бога, те због тога одсликавају Његову икону (образ, слику) у човеку.
Реч је о разуму, независности и началству.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
