Не треба никако да заборавимо да се Црква историјски развијала у јелинском или јелинизованом свету и цивилизацији, који је имао потпуно другачије схватање о истини од схватања која захтевају „објективност”.
Од Хераклита до неоплатоника, знање се обистињује као чињеница заједнице: „Уколико заједничаримо, истину творимо, а ако се, пак, издвајамо, лажемо”. Знање је истинито само уколико је потврђено заједничким искуством – само када његовим објављивањем заједничаримо са другима, тада схватамо друге и бивамо схваћени, односно, усаглашавамо се са општим искуственим убеђењем.
Оно, дакле, што представља приступ истини, није њено индивидуално разумевање, него само њена друштвена потврда, односно чињеница учешћа у општем разуму (логосу). Без такве гносеологије, која за циљ има динамику заједнице, нисмо у стању да се приближимо јелинској философији, јелинској уметности, нити пак социјалном достигнућу полиса (града-државе) као идеала старогрчке демократије.
Црквено Православље је образовало и развило свој апофатички карактер унутар света и цивилизације који се у свим својим аспектима усаглашавао са критеријумима апофатичког знања.
Ни највеће јереси првих осам векова – велике по броју присталица и по временском трајању – нису се никада коснуле апофатизма црквеног богословља, који представља темељну претпоставку историјских пројава православља.
Зато те јереси и нису историјски преживеле (понеке мање групе монофизита које су се сачувале до наших дана, не представљају друго до неку фанатичку верност једној непотпуној терминологији и језику) јер се нису дотицале и нису изопачивале начин живота, динамичкодруштвено тумачење истине која је утемељивало и организовало живот јелинског или јелинизованог света.
Западно одступање
Прво јеретичко одступање које не само да је историјски преживело, него чак коренито мења путању историје човечанства, јесте оно које пориче основне претпоставке православља, односно, апофатику истине. Рађа се на простору западне Европе, утемељује своје новотарије и ставове на новом схватању о знању и о потврђивању знања, доводи до једине схизме која се показује историјски неизлечивом, те коначно образује нови начин живота, односно другачију цивилизацију која је дефинитивно неусагласива са динамиком православне црквене истине.
У сваком случају, порицање апофатике знања (познања) било је основа или семе за правно схватање римске традиције. Рим је колевка правне науке и њеног систематског развоја и неговања. А инсистирање на јуридичком потврђивању неизбежно доводи до објективизације појединачних случајева, до замењивања динамичке неодређености живота схемама и конкретним примерима живота. Јединственост свакога догађаја бива схваћена са његовим приопштавањем објективности општег случаја – потврђивање искуства се обезбеђује прибегавањем његовој схематској дефиницији.
Августин свакако представља прву велику степеницу у теоретском утемељивању порицања апофатике. Он нема грчко образовање, нити познаје грчки језик. Учио се углавном на правној мисли Цицерона, Тертулијана и Амвросија Миланског; отуда је оно схватање, које се заснива на захтевању објективности права, пренео на терен захтевања сигурног знања: као што закони једног правног система постављају границе објективно-ефикасне осигураности друштвеног устројства, тако и дефинитивно, неизбежно схематско, али општеприхваћено постављање граница истине, обезбеђује ефикасну објективност знања – представља вид правног система истине.
По први пут у историји, истина се идентификује са својом дефиницијом, а знање или поседовање истине са индивидуалним поимањем те дефиниције. Истина се одваја од динамике живота, идентификује се са сазнањем и са здравим расуђивањем. Већ у списима Августина појављују се основне последице те корените промене у схватању истине – последице које ће представљати касније темељ социјалног и културног живота на Западу. Здраво расуђивање замењује динамичку неодредивост живота, живот ступа у храм-лађу „логике” , логика се уздиже до крајњег ауторитета, било под видом етичких правила било као захтев социјалне и културне праксе. Морализам и политички апсолутизам – та два типична производа западноевропске цивилизације – имају врло јасне корене у Августиновом учењу.
Августин би, највероватније, ипак остао један усамљени јеретички мислилац, са новотаријама које су прикривене чудесним примером његовог покајања и преобраћења, да у IX веку Латини нису „открили” значај његових јеретичких учења. Амбиција Карла Великог да на Западу оснује једну другу Римску империју, у потпуности независну од већ развијене источне империје, довела је, пре свега, до тражења другачије културне основе – пошто је у то доба културна основа била претпоставка политичког јединства.
Сведочанство историчара једногласно је у томе да је за такву основу – искључиво латинску, без грчких утицаја – послужио Августин. Латини од Августина црпе елементе религијских специфичности које ће довести до великог раскола између Истока и Запада 1054. године. Није само линија јеретичких одступања, или само правно схватање и рационализам који за њим следи, оно што доприноси тој специфичности. Унутар свега тога, у августиновском учењу постоји нешто много драстичније: преимућство религиозног момента у односу на црквени. Учешће у истини Цркве претпоставља одрицање од индивидуалности, од свога Ја – претпоставља преображај живота у љубавну заједницу, по узору на Тројични прототип истинског живота. Насупрот томе, религиозност је увек индивидуална: она „поправља”, теши, задовољава и утврђује појединца.
Августин поима и проповеда Цркву као религију, која рационално уверава индивидуални разум, помаже индивидуалном самовлашћу и етици, однодно, нуди појединцу заштиту и обезбеђење од стране вишег ауторитета. Раскол из 1054. године отвара пут за вероватно најрадикалнију историјску измену хришћанства, односно, за његово „претварање у религију”.
Због тога ће потпуно осамостаљење, које су увели Латини, изнети на светлост не само нову империју и неку пролазну јерес, него једну сасвим нову, историји потпуно непознату, цивилизацију.
У тим одступањима, сколастика представља следећу фазу, фазу која је задивљујућа у својој динамичности коришћења августиновског наслеђа. Унутар само два века, XIII и XIV, сколастици успевају да изврше коренит преокрет у односима према критеријумима и претпоставкама црквеног богословља, да би тако порицали грчко порекло и печат тих претпоставки: поричу апофатику богословске дефиниције, као и приоритет живота и његовог ипостасног носиоца – а то је личност у својој егзистенцијалној непоновљивости и слободи.
Враћају се старогрчкој онтологији (приоритету који има рационално схватање суштине, суштинско-логичкој предодређености егзистенције, односно, њеном „апсолутном назначењу”). Сколастици су се вратили старогрчкој онтологији коју су свети Оци одбацили, док су они сами одбацили старогрчку гносеологију, коју су свети Оци Истока били прихватили. Усвајају августиновска схватања о познању и о црпљењу знања уз помоћ могућности индивидуалног разума. Дефинишу истину као „подударање појма са перцепцијом” – знање је истинито само у случају тога подударања, а истина се претвара у интелектуално достигнуће.
Избори и одбацивања од стране сколастика, а затим, новотарије и теоретске схематизације, послужиле су промени која је извршена на нивоу искуства и доживљаја: преласку са црквеног на религијски ниво. Уметност те епохе јасније од теоријских дефиниција одсликава ту промену, то претварање Цркве у религију. Када се почетком XII века у архитектури храмова појављује готички ритам, очигледно је да он долази да би изразио (на начин који је у сваком случају генијалан) одређену промену која је већ извршена у ономе што се у томе храму савршава. И када је од ХIII века коначно напуштена црквена иконографија у корист религиозног сликарства (задовољавање индивидуалних осећања и изазивање индивидуалних заноса), опет је очигледно да то одсликава промену у начину посматрања живота и света.
ИЗВОР: Христо Јанарас:“Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
