У Својој Личности Христос сједињује божанску и човечанску природу.

Као Бог, Он је „Оваплоћени ради нас”. Као човек, Он је „Умрли и Васкрсли”. Оваплоћење Бога без васкрсења човека и укидања смрти представљало би непотпуну истину, односно, некакво богојављење без нарочитог значаја за човека – без икакве везе са егзистенцијалном авантуром свакога човека, односно, са његовим животом и смрћу.


Тајну смрти и Васкрсења Христовог Црква доживљава као пут и начин који сваког човека чини причасником божанског живота, бесмртности и непропадљивости.

Ако говоримо о путу и начину, потребно је да, макар и уз помоћ конвенционалних појмова свакодневног језика, кажемо шта под тим подразумевамо: Христова смрт је била добровољна смрт – „себе предаде” (Еф. 5, 25). Она није представљала неизбежни крај тварне природе, која тежи ка томе да чињеницу постојања остварује само властитим функцијама, што постепено води слабљењу и, коначно, гашењу њених психосоматских енергија.


Христос се предаје смрти одричући се у потпуности сваке тежње и стремљења ка физичком самопостојању творевине и преносећи чињеницу постојања и живота у однос са Оцем – препушта Себе вољи Оца и у предаје Свој „дух” у „руке” Очеве.


Ми умиремо јер после пада тварна природа даје постојање нашој ипостаси или нашему ја: своје постојање црпимо из могућности, односно, енергија наше природе, које саме по себи нису у стању да створе самопостојање и саможивот, те се зато распадају и напослетку скончавају.

Христова ипостас, међутим, постојање и живот не црпи из Своје човечанске и тварне природе, него из Своје божанске и нетварне, која постоји као слобода воље Очеве и узвраћање Синовљеве љубави на ту вољу.

Само рођење Христове телесне индивидуалности није резултат аутономизоване тежње за овековечењем тварне природе – „не роди се од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога”.


Према томе, и само натприродно рођење тварнога, било је довољно да Христовом Телу обезбеди слободу од пропадљивости и смрти.


Воља љубави Божије била је да се нужност смрти, коју је пад наметнуо свеопштој човечанској
природи, преобрази у, такође свеопшту, могућност непропадљивости и бесмртности. Због тога Христос добровољно прихвата смрт и на тај начин и коначну последицу човековог бунта потчињава слободи љубави и послушности вољи Очевој, односно потчињава је начину постојања нетварнога.


Од тога момента па надаље сваки човек има могућност да нужност смрти преобрази у слободу самоодрицања од сваке претензије за самопостојањем – да понови Христов чин који је супротан Адамовом бунту, полажући могућност постојања не више на смртну природу него на лични однос са Оцем. Човечанска природа је у Христовој Личности удостојена истога животворнога односа са Богом који има и Син са Оцем – а то је смисао „усиновљења” на коме инсистира апостол Павле (Еф. 1, 5 и Гал. 4, 5). Кроз добровољно „губљење” живота сада можемо да живот (Мат. 16, 25); „умирући” са Христом „живимо” са Њим ( II Тим. 2, 11) у векове.

То је смисао подвига који Црква одређује као угледање на Христово распеће; то је страдање мученика који остају „образац” за Цркву и дају смисао подвигу: живот није биолошко преживљавање него однос са Богом, одрицање од претензије на саможивот и остваривање постојања као заједнице љубави.


Ово све не значи да је Христова смрт била лишена патње и ужаса, које свако људско створење осећа при раздвајању своје ипостаси од начина на који природа егзистенцијално остварује ту ипостас. Христос не само да умире него у Својој смрти сажима целокупну трагичност коју у смрти може да нагомила човеков грех, егзистенцијални неуспех и промашај његове природе. Смрти Га предају Његови ближњи – узвраћају Му мржњом и смрћу они који су од Њега примали само љубав и доброчинство.

Усмрћују Га брутално и понижавајуће, на начин којим погубљују злочинце, истинске злосрећнике људске заједнице: постављају Га између двојице разбојника попут каквог злочинца. Он умире мученичком смрћу на крсту – смрћу крајње патње, када се тело, не могавши више да се ослања на ране од клинова да би подигло груди и да би удахнуло, предаје гушењу и дављењу.

„И тако одговарају на љубав коју нам је Он понудио.”

ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.

Опремио: Давор Сантрач

Објављено: 08.04.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име