Са подвигом вере почиње лечење и оздрављење душе од страсти. Чим се вера зачне у човеку, страсти почињу да се искорењују из душе. Али док душа не буде „опијена вером у Бога“, док не стекне живо осећање њене моћи, не може се исцелити од страсти, не може савладати материју. Негативни моменат подвига вере састоји се у ослобођењу од огреховљене материје, а позитивни – у сједињењу са Богом. Душа која је чулима расејана по стварима овога света, сабира себе подвигом вере, пости од ствари, и сва стоји у непрекидном богочежњивом осећању. То је темељ свих добара. Ослободити се робовања огреховљеној материји, главни је услов за напредовање у духовном животу. Почетак тог новог животног пута сачињава сабирање мисли у Богу, непрекидно размишљање ума о речи Божјој, и живљење у сиромаштву.
Вером се ум, расејан страстима, сабира, ослобађа чулнога, и постиже мир и кротост мисли. Живећи чулима у свету чулнога, ум је болестан. Помоћу вере ум излази из тамнице овога света, која је загушљива од греха, и улази у нови свет, где дише чудесни нови ваздух. „Спавање разума“ је опасно као смрт, зато треба вером разбудити разум на духовну делатност, у којој ће човек савладати себе изгонећи страсти из себе. „Гони сам себе, и твој ће непријатељ бити прогнан твојом близином“.
У подвигу вере од човека се тражи да дела на надумној антиномији вере: „Буди мртав у овом животу, и живећеш после смрти“. Вером се оздрављује, исцељује, оздравоумљује – σωφρονίζει – ум; душа постаје непорочна када се бесрамно не бави блудним мислима. „Телољубље – η φιλοσωματία – је знак неверја“. Вера ослобађа ум категорије чулности, трезни га постом, и богомислијем, и бдењем.
Неуздржљивост, пун стомак замућује ум, растура га и расејава у фантастичне мисли и страсне сласти. У сластољубивом телу не обитава богопознање. Из семена поста клија клас здравоумља, целоумља – της σωφροσύνης -, као што из ситости клија распуштеност и из пресићености – нечистота.
Телесне помисли и пожуде стварају у човеку метежни пожар; лек од тога је – погрузити ум у море тајни Светога Писма. Без ослобођења од привржености стварима, душа се не може ослободити метежних помисли, нити може осетити мир у уму ако не умртви чула. Страсти помрачују мисли и ослепљују ум. Хаос у мислима долази од угађања стомаку.
Стид и страх Божји задржавају колебање ума; опадање стида и страха Божјег колеба теразије разума, и он постаје превртљив и колебљив. Ум се изграђује вршењем заповести Господњих и подношењем страдања и невоља, а дела житејска помрачују ум. Сабирајући себе вером, човек разбуђује ум за Бога, и молитвеним ћутањем очишћује разум, савлађује страсти. Ћутањем се оздрављује душа, зато треба приморавати себе на ћутање, јер оно ствара у срцу неку сладост. Ћутањем улази човек у мир мисли – είς τήν ειρήνην των λογισμών.
Вера низводи мир у разум, и тиме уклања бунтовне помисли. Грех је узрок немира и рата у мислима, и узрок човековог рата са небом и људима. „Помири се са собом, па ће се с тобом помирити небо и земља“. До вере, ум је расејан по стварима овога света; вером се побеђује расејаност ума – μετεωρισμός τοϋ νοΰ. Лутање, тумарање мисли изазива у човеку демон блуда. Расејаност очију дело је нечистог духа.
Вером се ум утврђује у богомислију; зато је пут спасења – стално сећање на Бога. Што је риба ван воде, то је ум ван сећања на Бога. Слобода правог човека састоји се у ослобођењу од страсти, у васкрсењу са Христом и у радости душе. Страсти се могу победити једино практиковањем врлина. Са сваком се страшћу треба борити до мучеништва. Прво и најглавније оружје у борби са страстима јесте вера, јер је вера светлост ума која изгони мрак страсти, и сила ума која изгони болест из душе.
Вера носи у себи не сами свој почетак и своје биће, него и почетак, а са њим и биће свих осталих богочовечанских врлина, које се органски једна из друге извијају и једна око друге кружно свијају као прстенови у стаблу дрвета.
Ако вера има језик, онда је то – молитва.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
hramsvetijovan.blogspot.com
