Замислите круг: у средини се налази средиште његово из кога исходе зраци. Ти зраци, што се више удаљују од средишта, више се разилазе и удаљују једни од других. И обрнуто, што су ближи средишту, то су ближи једни другима.
Замислите сада да је тај круг – свет. Само средиште круга јесте Бог, а праве линије (зраци) који иду од средишта ка спољашности (круга) или од спољашности ка средишту јесу животни путеви људски. И овде важи исто: онолико колико се Свети више приближавају средишту круга (Богу), толико се по мери тог приближавања, више приближавају и Богу и једни другима…
Тако треба разумети и удаљавање. Када се (људи) удаљавају од Бога…они се у истој мери удаљавају и једни од других, и колико се удаљавају једни од других, толико се удаљавају од Бога. Таква је особина љубави: онолико колико се налазимо изван (љубави) и не волимо Бога, толико смо удаљенији од ближњих. Ако пак, волимо Бога, онолико колико се у љубави према њему приближавамо Богу, толико се љубављу сједињујемо и са ближњима; и колико се сједињујемо са ближњима, толико се сједињујемо са Богом. То јест; што је човек милосрднији и што више воли људе, то се више приближава Богу; и што срцем више чувствује личнога Бога, тим више он воли људе.
Из књиге: Добротољубље за сваки дан
