Антон Павлович Чехов (Антон Павлович Чехов) почео је да пише још као студент медицине, уз помоћ Антоса Чехонте, свог књижевног двојника, објављујући кратке приче, хумореске и фељтоне, како би могао да издржава оца, мајку, сестру и најмлађег од своја три брата. Са тежином живота сусрео се још као дечак у родном Таганрогу.
Чехов завршава гимназију и одлази у Москву, где се уписује на студије медицине. Тада почиње његов живот са двема “женама“ – медицином, као законитом супругом, и књижевношћу као љубавницом. Иако је обе покушавао да остави, није их се ослободио током целог свог живота.
После књижевних почетака у московским листовима, Чехов почиње да објављује за “Петроградске крхотине“, “Петроградске новине“ и “Сувориново ново време“. Kрајем 1885. године одлази у Петроград и схвата да је постао цењен и тражен писац. У писму брату Александру признаје да се немарно односио према писању.
„Да сам знао да ме читају, говорио сам себи, не бих писао тако, по поруџбини“ – Антон Павлович Чехов
У октобру 1888. године добија Пушкинову награду за збирку приповедака “У сумрак“. Идуће године одржана је петроградска премијера његове драме “Иванов“. Но књижевне успехе тих година прате неуспеси на пољу његове “законите супруге“ медицине. Лечи од тифуса мајку и три сестре једног познаника; мајка и једна сестра умиру, што га наводи да прекине приватну праксу.
О Чеховљевим драмама често се говорило да се у њима ништа не догађа, а како шира публика обично поистовећује писца са његовим делом, и Чехов је у обичним разговорима неретко стављан у те оквире. Његове драме доживеле су највећи успех извођењем у Московском художественом театру (МХАТ), којим су руководили Алексејев Станиславски и Немировић Данченко, а који су говорили о “подводним токовима“ Чеховљевих комада као носилаца драмског у тим делима. Упркос великом успеху, Чехов је имао бројне неспоразуме са Станиславским, најчешће због самог схватања његових драмских дела. Те препирке утицале су и на погоршање његовог здравља, нарушеног туберкулозом, с којом се борио још у младичким данима.
Иако се дуги низ година борио са опаком болешћу – туберкулозом, успео је да напише велика дела баш у својим последњим данима
Основна разлика у схватањима била је у томе сто је Станиславски посматрао Чеховљеве комаде као драме, док их је сам Чехов називао комедијама. Тако ће већ 1899. године, поводом извођења “Галеба“, у коме је глумио и Станиславски, у једном писму рећи: “Неопходно је још мало прерадити Алексејева – Тригорина. Убризгати му, можда, мало сперме. У Петрограду, где живи већина наших књижевника, Алексејев, који игра Тригорина као безнадежног импотента, изазваће општу недоумицу“. Сличан неспоразум догодио се и пар година касније, када је примио телеграм од Станиславског, у коме с пуно патетике хвали “Вишњик“. Чехов пише својој супрузи Олги Kнипер: “Данас сам добио телеграм од Алексејева, у коме он назива мој комад генијалним, то значи прехвалити комад и одузети му добру половину успеха који би он, под срећним околностима, могао да има“.
У другом писму својој жени, Чехов са љутњом говори: “Зашто се на плакатима и у новинским огласима мој комад тако упорно назива драмом? Немирович и Алексејев очигледно виде у мом комаду нешто што ја нисам написао, и могу да се кладим како они нису пажљиво прочитали мој комад“.
Говорио је да, ако се човек боји усамљености, никако се не треба женити
Наравно да је Станиславски, са тадашњих становишта и схватања у позоришту, био у праву, приближивши Чеховљеве комаде широкој позоришној публици, док данас гледано, ова дела пуна горке ироније одређујемо као ближа комедији.
Чехова су ови сукоби веома изморили. Плашећи се да његови комади не буду погрешно интерпретирани, он је често присуствовао пробама долазећи из провинције, где се одмарао, у Москву, и пазећи на сваке појединости. Пола године пред смрт, присуствовао је МХАТ-овој премијери Вишњика, већ сасвим изморен и изнурен, једва издржавши представу и свечане говоре у част слављеника, јер је премијера одржана на његов 44. рођендан, 17. јануара 1904. године. Пожелевши да побегне од свега тога, он убрзо одлази на Kрим. У јулу исте године Чехов ће умрети, или се коначно одморити, како то изговара Соња из Ујка Вање.
Читав век после његове смрти његове приповетке доживљавају нова издања, пишу се нове студије и есеји, наново постављају његове једночинке и драме.
Чехов је рекао: “Част се не може одузети, она се може само изгубити.“
“Љубав даје крила, али их и поткресује.“
“Здрав човек има хиљаду жеља. Болестан само једну.“
“Kад нема правог живота, човек живи од фатаморгане.“
wannabemagazine
