Кад прсти су нам се први пут сплели
у додире ко памук меки,
Заискриле су нове наде
и тихе среће сјај далеки.
Вирови твојих очију тамних
вуку ме, понирем у дубине,
Ломим се, нешто се откида у мени,
клонем од нежности и топлине.
Док нестајем у рукама твојим,
у мени све дрхти и воли,
Ни јуче ни сутра не постоји,
твој додир лечи ме и боли.
Заувек остати или отићи,
да ли је љубав радост или голгота?
Пожелим да склупчана крај ногу твојих
проведем остатак живота.
