Јосиф Панчић је рођен 1814. године у Угринима на Велебиту, у то време у Аустријској царевини. Основну школу завршио је у Госпићу, гимназију у Ријеци, а високу школу у Загребу. Медицински факултет завршио је 1842. године у Пешти. Још на студијама медицине заинтересовао се за ботанику и упоредно је учио. Желео је да ради као лекар и прве две године провео је у Банату, где је, у слободно време, истраживао Делиблатску пешчару и пењао се по ободима Карпата, прикупљајући биљке и минерале. Годину дана провео је у Бечу, да систематизује новостечена знања и слушао нова предавања из ботанике. У Бечу се упознао с Вуком Караџићем који га је саветовао да иде у Кнежевину Србију којој су били потребни учени лекари. Посао је добио уз помоћ министра иностраних дела Аврама Петронијевића, који је имао фабрику стакла у околини Јагодине. За фабрику је био потребан лекар који би зауставио заразу трбушног тифуса која се ширила међу радницима. Панчић је успео да заустави епидемију и становници Јагодине тражили су да остане код њих као лекар њиховог округа. Кад год му је посао дозвољавао, обилазио је околину и изучавао биље на Црном врху, Ртњу, Озрену. Српско држављанство затражио је 1847. године. Држављанин Србије постао је 1854. године, када се и оженио и прешао у православље.
Први председник Српске академије наука
Исте године добија професуру за природне науке на Лицеју, и први пут сазнаје да у западној Србији постоји нека посебна врста четинара, оморика. На Тари је ово изванредно дрво пронашао 1. августа 1877. године, у засеоку Заовине. Дрво за којим је трагао и које је по њему добило име (Picea omorika (Pančič) Purkyne) било је прави живи фосил који је потицао из леденог доба. У Лицеју, касније Великој школи, радио је до краја живота, 1888. године. Био је професор на катедри Јестаствене историје и агрономије, а затим пет пута заредом ректор Велике школе. Посланик у Народној скупштини постао је 1870, а осам година касније председник Српског ученог друштва, а по оснивању и први председник Српске академије наука. Јосиф Панчић је пешице прокрстарио тадашњом Србијом, откривајући не само нове биљне врсте, животиње и минерале, него и цео један нови систем знања и разумевања природе. Својим примером надахнуо је генерације природњака и истраживача.
Капитално дело „Флора Кнежевине Србије” Панчић је објавио 1847. На једном месту у књизи је написао: „У природи нема карактера непомичних, сталних, ту владају безбројни прелази који се сваком систематисању одупиру. Ретко је које правило без изузетка и то је оно што нашем систематисању највише смета.”
Иначе, његов научни рад обухвата више од 4.500 страна, а на основу многих радова, стекао је углед ретко вредног истраживача и достојно представљао малу, у то време вазалну Србију, у научним круговима широм Европе. Проучавајући биљни свет Балканског полуострва, Панчић је, поред флоре Србије, дао прве описе флоре суседних области, Бугарске и Црне Горе, и на тај начин постао истраживач читавог Балкана. Панчић је покретач и оснивач прве Ботаничке баште у Србији. Нажалост, није дочекао њено отварање на данашњем месту, јер је умро годину дана пре отварања Ботаничке баште Јевремовац.
У предговору свог капиталног дела „Флора Кнежевине Србије” (1874), Панчић је, поред осталог, записао:
„Флора Кнежевине Србије необично је богата, не толико бројем фела (врста), о чему се сада ништа прецизно казати не може, колико својим монотипима или биљкама само њојзи припадајућим, и мноштвом фела које из источних страна у Србију доспевају. Само неколико европских флора, грчка, далматинска, флора јужне Италије и јужне Француске и флора Иберијског полуотока богатије су од наше.”
Био је члан Југословенске академије знаности и уметности, Угарске академије зоолошког друштва у Бечу, члан Баварског друштва у Шербуру, због великих заслуга за светску науку. Дао је велики допринос ботаници, заштити природе, зоологији, биогеографији, минералогији и геологији. У ботаници је описао 2.176 биљних врста у Србији, од којих 102 нове врсте. За све то време никада није заборавио да је, пре свега, лекар. Био је претеча модерне социјалне медицине, а савременици су га описивали као скромног, поштеног и честитог човека.
