Младост је твоја пленила лепотом,
витки стас, плетенице дуге.
Ал’ ниси знала шта би са животом,
другима и себи донела си туге.
Чинила си грешке због којих ти жао,
ал’ назад ниси вратити се могла.
Од одласка твога за ме свет стао,
питам се како ли си снаге смогла?
Знам да душу твоју мориле су боли,
ноћи су ти многе бесане биле.
Kакве ли су муке када неког волиш,
а не можеш гледати очи му миле?
Питања су многа гушила ти мисли,
корила си себе због одлука својих.
Тегови свакојаки срце младо стисли,
веровала да свет има људи бољих.
Тешко ти је било, ал’ мени још теже,
свим те срцем волим, ал’ осецам
осим крви ништа нас не веже.
Kроз живот сам сам табанао тихо,
за све моје патње није знао нико.
Чекао сам дане да будем са тобом,
да те виђам тек понекад, на то се навик’о.
