Почетак октобра 2021, Београд, Kарабурма, аутобус.
Животни лајтмотив обичног човека у Београду је чекање. Не било какво чекање, већ оно које тражи максималну толеранцију, разумевање, емпатичност и шта још не. Једно од тих чекања је чекање градског аутобуса. Најзад, стиже и он. Навлаче се маске, ваља заштити друге или себе, или сам Бог зна шта и кога…
Улази и млада мајка са девојчицом од две-три године. Неко јој уступа место.
Са возачевог радија трешти Бајагина песма…
„Твој живот је некад сив, некад сив, некад жут.
Твој живот је некад сив, некад сив, некад жут.
Живот је некад жут, некад сив.
Живот је, живот је кад си жив, кад си жив.
Живот је за то крив…“
Пар оштрих погледа у мом правцу. Не окрећем се, гледам право упијајући скакутање најлепше јесење светлости између још неогољених крошњи и строгих, геометријских зграда.
Kако је диван дан, помислих, док ми је топлина сунца миловала лице. Сетим се детињства, игре, безбрижности, мог дрвећа које сам грлила ослушкујући струјање живота на храпавој кори уз понеку мрављу колону тик поред мог носа.
Ођедном се чује продоран врисак оне мале девојчице. Аутоматски се окрећу главе ка њој. Очи пуне суза, искривљена гримаса која показује страх. Шта би? Па, до сада је била тиха, али како је села у мајчино крило и угледала „банду“ маскираних, вероватно се у моменту уплашила. Али не, мајци то није пало на памет…
„Шта је било мила? Сигурно ти је вруће у јакници… Дај да скинемо јакну!“, дете неће, за трен загњури главу у мајчине груди па настави да вришти.
„Јој, сад ћемо ти и ја да се шминкамо кад дођемо кући. Хоћеш?“, покушава мајка да је умири. Неће, даје до знања мала. Па опет у плач. Сад јој мајка мења положај тако да нам је дете леђима окренуто. Ни то не помаже!
„А, како се зове мала принцеза?“, уносећи се детету у лице проговори једна старија жена у намери да је умири. На то дете поче још јаче да вришти.
Да, сигурно ћеш је тако умирити, помислих. Више је то изгледало као лекција у стилу “зар се ниси срећо навикла на маске“? Па мораћеш, већ видим мисао те жене. Kако смо се ми навикли! Ми штитимо друге од себе, нема везе што не разумем како, али, тако нам је речено! Морамо бити послушни! Мораш и ти као већина, а не као неки, на пример, као она тета (прострелни поглед ка мени), они су безобразни и неодговорни јер нас могу заразити иако нису болесни…тако некако…
„Драга жено“, сад ја помислих, „да ти мислиш на себе и туђе здравље имала би осмех на лицу, а не маску.“
„Мајко,“ усудих се да проговорим, “чини ми се да се плаши замаскираних лица. Ипак, када дете на једном месту угледа оволико лица без осмеха, може само да га буде страх…“
Мук. А Бајага пева ли пева!
„Не брини, Жико ти, кажу сви.
Жиле немој бринути, болујеш од љубави.
То се тешко подноси!“
Конкретно
