Волим да се возим градским аутобусом. Kада успем да седнем буљим кроз прозор са полу-медитативном пажњом. Пролазе слике градског живота. Покретне слике животне галерије. Молим се дуго, за све, вољене и невољене, за себе. Бележим утиске без осуде и чуђења, без потребе да себи и другима објашњавам.
Појављује се хиперреалистичка слика. Фигура у седећем положају наслоњена на зид зграде са капуљачом на глави. Поред ње бицикл, неке црне вреће, вероватно са стварима, и нешто даље, на сунчаној страни тротоара, пас који спава. Акценат слике је плитка картонска кутија са натписом „Избачени смо на улицу! Помозите!“
Аутобус креће, слика остаје у свету контраста, савршене композиције. Kонтраст је постављен дијагонално: фигура, бицикл и вреће су у дубокој сенци, пас на бљештавилу фебруарског сунца, а кутија, као баланс свему, између светла и таме. Натпис је животна прича, тако да слика има и социјалну ангажованост која изазива бол и сузе. Те издужене сенке које су долазиле до посматрача, тј мене, остале су запамћене као руке старице која моли за помоћ. Навиру разне асоцијације. Ова песма дочарава једну од њих.
Сенке крила
Била је то дивна жена
са косом као крила анђела
и дугом хаљином од тила.
Имала је диван осмех и
снове од порцулана
била је фина, увек фина,
чиста, намирисана,
мека као свила
и волела је
волела је искрено све живо и неживо,
али, би јој криво, јер
имала је само једну жељу
да сву љубав да само једном, њему…
А њега нигде није било.
Он је био нико.
И када је био са њом
Иако ју је волео, бојао се њене љубави,
једноставно, није навикао,
мислио је да лаже и да је само вила,
окренуо јој је леђа
и никада више није са њим била.
Од те лепе жене
која беше тако мила
остадоше
као вечни пртљаг
сенке ишчупаних крила.
Бучно, као оштар рез по градској вени, појављује се група Цигана. Наравно, погађате, сада наступа одличан перформанс, као посебно популарна уметничка дисциплина. Ни све кости и крви светске уметнице Марине Абрамовић (уосталом, све намерне гадости њеног уметничког стваралаштва) не могу се поредити са снагом аутентичног Циганског фолклора. Њих петоро-шесторо: млада жена са малим дететом у рукама, један од осамнаестак година и још троје млађе деце. Овај најстарији је најбучнији.
„Пуши га курво! Јебавала си се по селу, тамо…а, мислиш да ја не знам!“
Онда она:“Ма пуши га ти и онако немаш ку’ац!“
Он: „Kад сам ти пушио пи’ку било ти лепо, курво!“
И сад, није више хумано писати веродостајан дијалог у ком надаље учествују и млађи нараштаји. То се хранило говнима, то се пљувало, то је трчало по солидно пуном аутобусу, драло се, мало се тукло, па поново окршаји речима. Трупа, најзад, изађе код Kаленића.
Сетих се омиљеног филма „Скупљачи перја“. Сетим се детињства и Цигана-чергара, Џенана… Сетим се омиљене песме “Ђелем, ђелем“. Сетим се и филма „Цигани лете у небо“ и свих песама у њему, слободе коју имају, осећања која дирају, поноса и страсти циганке Раде којој сам се дивила… Али, то је било неко романтично доба када је уметност-живот тежио идеализацији и стидљиво откривао слободу у својој најлепшој улози- уздизању људскости као феникс из пепела или блата, како хоћете.
Тужније од сазнања да не умем ништа више да идеализујем, а и не треба, време је да одрастем, јесте и даље живот као перформанс људског зла и несавршености. Зато, као посматрач ружног, злог и несавршеног, умем себе да загрлим, да се себи захвалим, да стварам, да волим и опростим, схватим то, шта год, што ми у сусрет долази.
Слика сунцем преплављеног фебруарског дана деловала је нестварно лепо. Сузе се појавише. Аутобус је клизио уским улицама и чинило ми се да више нема станица, а ни циља. Тако би било добро да се одлепи од Земље и полети, баш као Цигани, у небо.
Јадранка Бежановић Совиљ
konkretno.co.rs
