Драга моја пролазности, видим ти сјај у очима, па слутим твоје дубине. Kако је болно када за нама остају само сенке прошлости. Питам се да ли, ипак, негде живе ти делићи лепих момената?
Драга моја наивности, дете моје мило, тако сам срећна што живиш у мени животом трулог богаташа! Расипаш свој смех и радост и не размишљаш од чега ћеш живети сутра…да, сутра је сутра, баш те брига, твој је одговор. Још чујем како се смејеш. Еј, умрећеш са смехом, а смејаћеш се и када не будеш жива, тако то раде вечита деца у одраслим људима! На придике и опомене оних“умрлих“а живих се не обазиреш! Нема те истине у којој нећеш наћи животну радост, ма како болна била!
Драга моја нежности, само буди ту, тако јединствена и јака у својој слабости…
Драга моја чекалице, ти што Бога молиш за љубав у којој јеси и која јесте у теби, ти незасити, размажени створе! Kако то изгледа бити испуњен и празан у исто време? Исто је, је л’ да, као да си и слуга и господар. А, то може бити само љубав, рекох негде! То је твој печат дрекавцу од жене! Пуна си љубави, а требаш је! Ваљда ћеш сазрети једног дана, или нећеш, знам да је теби свеједно…
Драга моја судбино, животе, само напред! Пут је пут, дуг је дуг, а ја нисам кукавица! Волим те свакако, чак много јаче и искреније него икада! Дај, набаци још неко чудо, да задрхтим од среће, да се онесвестим од додира, да зароним од узбуђења, да пролетим кроз галаксије, да прођем све нивое игрице и започнем нове и опет исто и опет јаче и суровије све док ми душа не умре од љубави, због љубави и са њом до краја, бескраја, како год…
Драго моје све, сад бих да опсујем, али ми се не да, не бих да повредим оно дете у мени…
Конкретно
