„Страдање је мера љубави Божије”
Признајем, ове отачке речi сам прихватао зато… зато што тако Свети Оце уче а не зато што сам доживљавао њихову тежину. Док сам био млађи било ми је тешко да гледам како се добри људи муче и страдају у овом животу. Знао сам безброј цитата који говоре да то тако треба али нисам то могао да прихватим свим срцем.
Највише ме бољело, наравно, страдање које моји ближњи подносе због своје доброте. Бог ме, од првог дана мог живота, окруживао најбољим људима али сви су углавном имали велике муке и ја сам то делио са њима.
Та моја унутрашња борба (могу слободно да кажем недостатак вере) трајала је све док се мој отац није упокојио. Молим се за његову душу и врло често размишљам о делима са којим је он изашао пред Господа. Управо у овим размишљањима моје срце се отворило и схватам да је страдање наш путоказ у Царство Небеско. Сад ме радује све оно што ме жалостило у татином животу. Сва његова мука и сва његова страдања су му улазница у рај. Почевши од највећих страдања до најситнијих увреда; од највећих жртава до најситнијих одрицања због нас. То страдање, трпљење, увреде, неправда… су ми највећа утеха и највећа нада кад се молим за татину душу.
Данас тако посматрам све. Када видим да се добри људи муче, да им није лако, да трпе неправду због своје доброте… ја осетим радост. Када моје сроднике и људе које познајем видим како нису добри и како наносе зло другима ја сам жалостан.
Но, да не будем погрешно схваћен. Наша вјера није позив на мазохизам. Ми смо позвани на љубав према Богу и љубав према ближњима. Позвани смо да чинимо само најбоље свим људима. Проблем је што је овај свет огрезао у злу и не препознаје доброту. Зато, они који страдају због своје доброте, они су ти људи који воле Бога, воле ближње и чине добро свима.
Драги моји, када вам је тешко, када подnосите неправду, када страдате, када трпите… знајте да ће доћи тај страшни тренутак када ће вам то бити једина улазница за… ВИДЈЕЋЕТЕ ВЕЋ!
Ђакон Бојан Крстановић
