Отац Агапиос, односно, Хаббил Липеса Омукуба био је парохијски свештеник у православној цркви Светог Георгија у сиротињским четвртима Кибере, када је започео изградњу школе и сиротишта које је назвао кућа Свете Табите.
Током тог периода он је свакодневно посећивао своју парохију и одвајао је пуно време за за обилазак градских четврти у којима су живели социјално и материјално најугроженији парохијани. Увидео је колико сиромашна деца пате и одлучио је да покрене пројекте, путем којих се бавио утврђивањем највећих проблема и истовремено тражио начине како им може помоћи.
Након што је упознао неколико деце из најугроженијих породица, одлучио је да започне хранитељски програм. Овај програм потрајао је неколико месеци, а затим је започео и програм њиховог школовања који се одвијао у неколико различитих школа.
Међутим, већина ове деце одрасла је на улици, па је велики проблем био задржати их у школи током целе недеље. Ово је навело оца Агапиоса, да започне један много озбиљнији пројекат, изградње неке врсте сигурне куће, у којој би, поред сиротишта, била и и школа, у којој би деца била склоњена са улица Кибере које нису биле ни мало безопасне.
Изнајмио је кућу у којој је удомио више од двадесет деце и дао јој име Кућа Свете Табите. Након што је децу сместио у кућу коју је изнајмио на период од три године отац Агапиос се сусрео са много озбиљнијим проблемом: како обезбедити довољно средстава за дневне потребе деце. Редовних добротвора није било. Подршку за свој пројекат отац Агапиос, иначе, и сам ожењен и отац четворо деце, успевао је, додуше нередовно да проналази путем друштвене мреже Фејсбук.
Почео је, тада да размишља о томе како да ову децу, сирочиће о којима је бринуо, али и децу из дисфункционалних и материјално угрожених породица пресели у своје родно село.
У свом родном селу могао је да обави куповину земљишта и изгради сопствену кућу у којој би деца била збринута, и имала кров над главом, а новац којим би кирија за изнајмљену кућу била плаћена, употребио би за набавку намирница, хигијенских потрепштина, али, и за набавку семења, јер би уз изградњу куће, пратеће земљиште било претворено у врт, у коме би отац Агапиос његова деца и деца о којој је преузео бригу, засадили своје поврће и усеве како би могли да реше велики проблем недостатка хране.
Овај подухват је био веома успешан за оа Агапиоса, и деца су пресељена из несигурних градских четврти Кибере у западни део Кеније. То се догодило 2017. године.
У Епархију у Кисуми, ову симпатичну заједницу срдачно је дочекао, сада упокојени Епископ, Његово Преосвештенство Др Атанасиос Акунда који им је пружио огромну подршку.
Помаже Бог оче Агапиос, и хвала Вам много што сте пристали на овај разговор. Када сте се, и како нашли у Православљу? Када сте, заправо осетили да Вас је Господ призвао?
О. Агапиос: Рођен сам као протестант у полигамној породици. Моји родитељи нису могли да ме школују даље након завршеног основног образовања. Видите, Православна црква одавно постоји на нашим просторима, али, ја нисам знао скоро ништа о њој. А то је била једина њихова црквена заједница која је нудила стипендије сиромашној деци попут мене. Одлучио сам да посетим ову цркву како бих добио стипендију за одлазак на студије.
Када ме је ректор Православне Богословије угледао, обрадовао се новопридошлом младом брату, кратко смо поразговарали, а затим ми је представио нашег свештеника. Сам сусрет на мене је оставио огроман утисак. Све ми се допало, привукло ме топлином којом је одисало све, од простора у коме сам се нашао, до људи са којима сам разговарао. Од тог дана, одлучио сам да желим да прихватим понуђену школарину и започнем школовање на Богословији. Добио сам много књига посвећених Православљу, како бих се што боље упознао са Православном црквом. Било је то, сада већ, давне 1995. године. две године био сам активан у епархији, и све време сам учио о Православљу. Након треће године проведене у Епархији, и преданог учења у Богословији испунио сам услове за стицање стипендије. Сваки пут кад сам присуствовао Литургији, обузимало би ме дивљење према Господу, срце би ми испунила дубока љубав према вери, а истовремено сам се осећао почаствованим што ћу једног дана бити свештеник. Био је то мој идеал, оденути се у прелепу униформу Христовог војника и обавити Литургију. Чак је и мој парохијски свештеник био одушевљен мојим одушевљењем и жељом да постанем свештеник. Моја преданост била је, на неки начин и његова победа, јер сам уз њега много учио. Наравно, никада нећу престати да будем захвалан Нашем Господу Богу што се моја визија и највећа жеља остварила. 1999. године и званично сам се придружио Богословији Светог Макарија у Најробију. Тада сам схватио да ме је Бог позван да служим и дела у славу Његову.
Када сте били млађи, да ли сте могли да замислите себе као мисионара који служи Богу?
О. Агапиос : То нисам могао ни да замислим. Верујте, за сиромашног дечака, који долази из сиромашног окружења, био је то животни сан.
Живите у Кенији. Колика је Православна заједница у Вашој земљи? Да ли људи често прелазе у Православље?
О. Агапиос : У Кенији живи 47 милиона становника. Од ових 47 милиона, око 1,5 милиона су чланови Православне цркве. Католици имају више од 20 милиона чланова, док су преостали протестанти, муслимани и друге секте. Разлог зашто римо-католичка заједница брже од православне је тај што имају више школа и факултета у Кенији, што знатно утиче на повећање броја верника у току године.
Када сам се преселио из Најробија, отишао сам да купим земљу на месту где није било православне цркве. Почео сам да се крећем по тој заједници учећи их о православној вери. У Кенији није лако преобратити некога из римо-католичке вере или припадника неке од многобројних секти и утицати на то да се придружи православној цркви. Ми то веома ретко покушавамо. Људи који желе да пређу у Православље, долазе нам сами, док ми у нашем центру имамо часове веронауке за децу, на којима их учимо Православљу, и надамо се да то ће то семе љубави према Православној вери никнути као плод, па ће та деца у будућности кад одрасту остати чланови православне цркве.
Такође, веронауци учим људе који живе у непосредном окружењу сиротишта и они се придружују нашој заједници, а ја их крштавам. Овог месеца ћу крстити 25 деце и 7 одраслих, што чини укупно 32 особе.
Можете ли нам описати живот у Вашој религијској заједници? Како функционише Кућа Свете Табите? Да ли редовно одржавате литургије, причешћа и исповести?
О.Агапиос : У кући Свете Табите и нашој заједници сви живимо као једна велика породица. Сваког дана учимо своју децу и све наше запослене о православној вери. У Центру тренутно ради 22 члана особља који су ту свакодневно.
Већина њих присуствује нашој недељној служби и ужива у нашој Литургији које се у нашем центру одржавају сваке недеље.
Наша деца могу да певају литургијске песме на свахилију, енглеском, грчком и још четири дијалекта који се говоре у Кенији. Већина деце се причешћује сваке недеље, као и празницима, али и током недеље.
ИСПОВЕСТ је веома важна света тајна, и ми се трудимо, посебно ја као главних парох Свете Табите, да се сви чланови заједнице исповеде када год осете потребу да то учине. Оно што је веома важно, то је да на часовима веронауке учимо наше чланове да редовно долазе на исповест укључујући децу и знате, они се на то, полако, корак по корак, навикавају. И не само на исповест, већ и на све остале Свете Тајне.
Поред веронауке и Православља, моја супруга, која је управница школе и сиротишта – Дора Аиро, бавимо се пројектима набавке и расподеле хране деци о којој бринемо, као и о образовању деце која су нам поверена на бригу у Светој Табити.
Програм исхране – Свакога дана, запослени у Центру, моја супруга и ја, водимо тешку борбу да бисмо обезбедили три оброка, за више од стотину деце, али и за чланове особља Куће Свете Табите, што ни мало није лако.
Основно образовање – и поред велике борбе за задовољење основних потреба деце, и набавке намирница од животног значаја, како за децу, тако и за функционисање саме школе, морам се похвалити да је у оквиру Центра, а уз дозволу Министарства образовања Кеније, регистрована и ради Основна школа „ Академја Света Табита- Малава“ коју похађају сва деца која су под нашим старатељством, а има их преко стотину у овом тренутку. Из нашег Центра су деца отишла, и данас са успехом похађају средње и високе школе, колеџе и факултете разних образовних профила и усмерења.
Мисија спасавања
У оквиру Куће свете Табите постоји мисија која се бави спасавањем напуштене деце, деце из породица које се на било који начин и из било ког разлога не могу бринути о њима. Због тога сам веома често на путу по Кенији и борим се за свако напуштено, занемарено или злостављано дете, за које увидим да нема услова за живот и макар шансу да стекне основно образовање. У таквим случајевима, а верујте ми, има их често, пролазим кроз процедуру која наликује усвајању детета.
Најпре се са градским властима борим да добијем битку за старатељство над дететом и постанем његов законити хранитељ, а онда морам да обезбедим услове за смештај детета у Кућу Свете Табите, што спада у готово немогућу мисију, јер су највећи проблеми економске природе. Недостатак новца је очигледан, али се ја увек поуздам у вољу, снагу и мудрост Божју, и знам да ће на крају све бити добро за дете.
Када се нађем пред неком препреком, проблемом или недаћом који ми се чине нерешивим, ја кажем и себи али и свој својој деци, да морамо да се помолимо да Господ просветли мој ум и моје очи, које се понекада уморе, и да ће се решење указати пред нама, ако је то Његова воља и ако се усрдно помолимо за то.
Увек ми је у сећању дан када смо се преселили из Најробија. Боравили смо у малој, трошној кући али смо сваког месеца морали да плаћамо кирију. Тренутно имамо своју кућу и више не плаћамо станарину, али увек истичем оно најважније : у нашем скромном центру ми смо као једна породица.
Када деца имају слободног времена, трудимо се да их научимо разним пословима које могу да обављају, и који ће их оспособити за будући живот ван центра.
Неки раде на нашој малој фарми. Неки се брину о животињама, пернатој живини а неке од старијих девојчица имају часове кувања који се састоје од теоретске и практичне наставе. Научено знање могу да примене у центру тако што ће, ако желе, скувати оброке. Такође, поседујемо неколико грла стоке, па имамо сопствено млеко, саградили смо живнарник, узгајамо органско воће и поврће, гајимо житарице за сопствене потребе, и кроз све ове послове деца много уче о вођењу домаћинства, али се уче и послушности, реду, као и томе да ће нешто урадити у свом животу и дати му сврху – ако буду вредно радили.
Упркос тешкој ситуацији, увек смо захвални Господу, јер нам се путеви и могућности отварају тамо где се чини да нема шансе, а ми добијемо могућност да прикупимо довољно средстава за своје свакодневне потребе.
Када смо малопре поменули тешке услове, то се пре свега односило на недостатак средстава. Први начин коме сте прибегли да бисте обезбедили опстанак школи и сиротишту био је преко платфoрме „gofundme“. Да ли Вам је то донело жељене резултате?
О.Агапиос : Испрва не. Односно врло мало. Знате, често имам обичај да кажем, да сам се, борећи се за опстанак Куће свете Табите, претворио у просјака.
Ово је разлог зашто морамо довршити започете пројекте. Све ово о чему сам говорио у претходном питању јако је важно, јер то су пројекти који неће донети новчани приход, али ће нам у многоме помоћи и олакшати свакодневни живот. Најтеже је зависити од другога, а у овом случају од донација.
Кад сам у тешкој ситуацији, увек се сетим какав ми је живот био док сам био млад. Могли смо себи приуштити само један оброк дневно, али смо преживели. Такође се сећам како смо супруга и ја почели све ове пројекте без икаквих сталних месечних прихода, али увек Господ Бог наш је био милостив према нама и увек нам је пружао.
Знате, када сам у тешкој ситуацији, увек говорим својој деци да се моле, а затим говорим да се сете времена када је Исус био у пустињи и његови ученици су хтели да пошаљу људе да оду у град где могу да купе храну, али им је Исус рекао : „дајте им храну“.
Питам своју децу да ли се сећају ове дивне приче са часова веронауке, акада кажу да, кажем им да се подсете и друге.
Након приче коју им испричам, надајмо се да ће нам Бог пружити све што нам је потребно онда када за то дође време, јер Господ наш зна шта нам је потребно и као брижни отац брине о нама.
Такође, у тешким временима храбрим себе размишљајући о томе зашто ме је Бог позвао да служим деци?
Онда себи кажем да ако је ме ОН позвао и наложио ми да будем овде због ове куће, моје биолошке породице и моје усвојене деце, онда ме сигурно неће напустити и оставити да лутам у тами. То је тренутак када почињем да се молим за све оне донаторе који су донирали од времена када смо ми почели јер увек пишем и чувам њихова имена.
Бити отац четворо биолошке деце, затим 75 деце у сиротишту и 50 деце у нашој школи није само лак и лак задатак, већ и позив од Бога. Овај број није константан, напротив увек се повећава, али се уз веру, и добре људе који се призвани нашим молитвама јаве, све буде мало лакше.
У једном од претходних интервјуа, рекли сте да сте добијали помоћ од православних цркава Грчке и Кипра. Та помоћ Вам је пристизала до 2016. године а затим је престала. Да ли се у међувремену нешто променило?
О. Агапиос: Православна Црква у Кенији је под патронатом Грчке Православне цркве, као и под Патријаршиаршијом Александрјском и све Африке. Подршку смо углавном добијали од Грка, посебно из Грчке и Кипра.
Већину мисионара чинили су Грци и потпуно смо зависили од њихове подршке. Почели смо да се суочавамо са проблемима када је њихова економија пропала. Престали су да шаљу помоћ у Африку. У периоду када су донације из грчке и са Кипра престале да пристижу, наша заједница је много смо пропатила, посебно због деце, јер је наша породица била превелика да бисмо могли да неометано функционишемо без донација. Тада сам почео да се обраћам нашој православној браћи, припадницима Руске, Румунске, Украјинске, бугарске Православне Цркве. На крају сам, услед немоћи да нађем неко друго решење, почео да се обраћам чак и људима који нису православци. највећу помоћ пружили су нам тада мисионари Румунске православне Цркве, којима ћу до краја свог земаљског живота бити захвалан и за чије ћу се здравље и добробит увек молити.
У међувремену су се ствари промениле у Грчкој и на Кипру и сада од њих примамо одређена средства, али не онако како је било протеклих година када су долазили у Африку јер им је економија још увек у паду.
Када је дошло до колапса економије Грчке и Кипра, није ми било лако да одржавам и водим своје дневне програме. Нека моја деца бежала су из сиротишта јер их нисам мога хранити. Нисам био у могућности да платим школарину за оне који су похађали колеџ и средњу школу. Били су то страшни тренуци, који су Богу Хвала, иако не у потпуности, ипак делом иза нас.
Из досадашњег разговора, схватили смо да Сиротиште и Школа потпуно зависе од донација. Да ли, сем наше православне браће имате донаторе који Вам помажу редовно?
О. Агапиос : Последњих година наше сиротиште и школа зависе од донација које примамо сваког месеца. Али, нама много више значи да успешно завршимо пројекте о којима сам вам говорио, како бисмо могли да зависимо од свог рада, а не од донација, иако смо захвални за сваку.
Веома сте активни на друштвеним мрежама. Колико су Вам оне значајне и колико Вам помажу у презентовању самог Центра али и у евентуалном прикупљању средстава и налажењу потенцијалних донора?
О. Агапиос: Веома сам активан на друштвеној мрежи јер већину средстава потребних за финансирање добијам путем друштвених мрежа. Већина мојих пријатеља жели да са мном комуницира путем друштвених мрежа. Оно што је веома важно, је да преко друштвених мрежа много пријатеља нашег центра може да испратионо што ми у Центру свакодневно радимо. Такође, често омогућавам верницима из удаљених села да прате литургију и наше црквене активности.
Друштвене мреже, посебно Фејсбук ми олакшавају рад јер представљам своје свакодневне активности на овој платформи и сви могу сазнати на који начин могу помоћи Кући Свете Табите.
Оно са чиме се читав свет у последње две године суочава је глобална пандемија вируса Корона. Каква је ситуација у Кенији? Да ли је међу верницима било заражених и како сте се изборили са овом пошасти?
О.Агапиос : Од самог почетка пандемије корона вируса суочили смо се са огромним проблемима. Већина високом стопом заражених у Кенији били су велики градови. Имамо срећу што смо остали у руралном подручју.
Влада у Кенији је донело одлуку о строгим епидемиолошким мерама, па смо се суочили са изолацијом, земља је била у карантину који се строго поштовао, а неколико месеци трајало је и затварање свих верских објеката, укључујући и православне цркве.
Слава Богу, стално то понављам, јер нас је помиловао и бринуо о нама као прави отац. Услишио је наше молитве и за све време пандемије ни један члан наше породице, нити ико од запослених из нашег центра није биозаражен.
Иако су цркве широм земље биле затворене, ја сам рекао својој деци да ми то не можемо да урадимо и да се у Центру морају редовно одржавати службе. Имали смо литургију, коју смо чак и стримовали уживо, како бисмо пружили утеху и духовно нахранили и напојили наше пријатеље са друштвених мрежа који су, током закључавања били жељни речи Господње. А онда се, за нас из Свете Табите догодило чудо. наш пријатељ из Америке, који је пратио наше литургије и проповеди, одлучио је да нам пружи обе своје руке, и да их широм отвори за нас, баш као што је отворио и своје огромно срце.
Донација коју нам је послао била је довољна да, иако смо били под карантином, реновирамо чак четири учионице и омогућимо деци много боље услове за рад и школовање.
Верујем да се ово велико чудо догодило јер сам се молио за све људе кои пате, који су тада били болесни, који су патили у карантину, док су цркве биле затворене. Имао сам и много среће тада, јер иако је велики број људи, мисионара, проповедника, свештеника али и грађана био ухапшен, мене је је хапшење заобишло, а храм у Центру никада није затворен.
Могу рећи да ми се догодило велико чудо у овом невероватно тешком периоду.
Који су Ваши даљи планови? Чиме ћете се у центру бавити у наредном периоду?
О. Агапиос : Поред проблема око набавке хране за велики број деце, највише ми је пробема задала изградња школе. Већ је изграђено девет учионица, али то је недовољно, јер су нам потребне још три учионице. Недавно смо започели изградњу трпезарије и кухиње.
Наша деца пате јер им се оброци сервирају напољу, па када пада киша храна се накваси и буде нејестива. И они буду мокри, па се често дешавају прехладе. Зграда кухиње и трпезрије је сада у фази градње али је стала због средстава.
Један од веома важних задатака је изградња две спаваонице за девојчице и дечаке, јер више нису у узрасту када би требало да деле спаваоницу. И оно последње, али, не и најмање важно је да докупимо још земље на којој можемо засадити сопствене усеве како бисмо могли да издржавамо сиротиште и школу.
Шта бисте поручили читаоцима нашег портала у Србији?
О. Агапиос : Драга моја браћо и сестре у Христу, док будете читали овај интервју, желим да вам кажем да је Кенија земља којој је потребно много више мисионара који јој могу понудити добротворне програме, док поучавају наш народ о православној вери.
Католика има више, имају више мисионара који долазе у Кенију да нуде мисије доброчинства и истовремено не само да уче кенијски народ о католичкој вери, већ и привлаче нове вернике стипендијама, новчаном помоћи, програмима исхране и медицинске помоћи.
Стога користим ову прилику да вас позовем, да ско желите помогнете ову нашу мисију, али и да пожелим добродошлицу у Кенију, посебно у Свету Табиту, онима који буду желели да постану православни мисионари, који ће, заједно са мном и мојом децом ширити реч Господњу и нашу Православну веру. Драги пријатељи, то је мој предстојећи и поред очувања самог Центра и бриге о деци, задатак који је потребно да се спроведе на Светој Табити. То је моја порука добрим људима у Србији. Ако неко жели да приложи донацију може то учинити путем мог Pay pal налога који се налази на мом профилу на друштвеној мрежи фејсбук.
Нека Бог благослови Православну цркву Србије, сву моју православну браћу и сестре.
Редакција Чудо
