Наш гост је осим сјајан аутор што је већ доказао популарним романом „Светковина I део“ и неко ко популаризује српску средњовековну историју. Како је јако читан и праћен на друштвеним мрежама мишљења о њему су опречна због разбијања митова и урбаних легенди у историји. Предраг Јокић је рођен 23. јуна 1984 године. Живи и ради у Kрагујевцу. Иако му то није занимање, заволео је историју као науку јер га је увек више занимао узрок, од последице. Предраг не воли да говори пуно о себи, јер верује да други то много боље раде уместо њега. Пише о историјским личностима, пружа нам фантастичне догађаје, неке као у роману који је плод фикције, неке као причу о Јелени Анжујској коју нам је дочарао кроз гифове популарне серије „Игра престола.“
- Помаже Бог Предраже, хвала Вам што се пристали бити гост Чуда. На почетку, како сте дошли на идеју на напишете „Светковину“?
Бог Вам помогао. Хвала Вама на позиву.
Одавно ми је била жеља да неки рукопис испишем до краја. Било је пар неуспелих покушаја раније, али само је “Светковина I део“ доживела да буде исписана до краја.
Друга половина владавине цара Уроша Нејаког је јако динамична. Царство се није преко ноћи распало. Био је то тегобан период међусобних сукоба крупне властеле, од којих су многи били заправо у блиском сродству. На то додајте и привредно јачање појединих градова као што су Призрен, Сер или Котор. Идеја да се све то прикаже у оквиру једне приче је била превише допадљива. Додуше не и лака. Све је кренуло као експеримент, па докле стигнем.
- Коментари бројних читалаца Вашег дела су жеља за екранизацијом. Колико је то реално и колико би приближило дух тог периода нама?
Из неког разлога данашњи аутори историјских романа формирају своје приче као да се утркују ко ће их пре откупити у циљу екранизације. Дијалози су брзи и банални, а ликови на нивоу скица. Неретко ћете у сцени из средњег века чути савремене изразе, или мисаоне процесе карактеристичне за савременог човека.
Моја примарна намера није да “Светковина“ оживи било на великом платну, било у виду ТВ серије. Мој циљ је да епоху 14. века прикажем као сложен период новчаних трансакција, дипломатије, ратовања и међуљудских односа крупне властеле који ће имати далекосежне последице на ток историје.
Уколико се икада, под икаквим околностима и деси да се “Светковина“ екранизује, ја томе нећу стати на пут. На крају, читаоци су најважнији.
- Такође кажу да Светковина крпи рупе тамо гдје историја не допире и бави се управо периодом који и бројни историчари прескачу, колико уствари мало знамо?
Када је период друге половине 14. века у питању постоје бројне, признате студије на тему војне историје, примењене уметности, цркве, антропологије, новчарства, привреде, средњовековне свакодневице. То је један динамичан свет који се вртоглаво брзо успиње ка епохи хуманизма.
Оно што је донекле отежано за разумевање тог раздобља, односно добијања шире слике је што до сада, барем према мом знању, нико није синтетисао све те чињенице у једну причу. Жеља ми је била да то раздобље прикажем према својим могућностима.
Да ли сам и у којој мери успео, видећемо.
- Илустрације, дизајн и све уз одлично штиво даје потпуни угођај, колико Вам је важан и утисак читаоца, пошто заиста пружате ужитак и читалачки и визуелни?
Утисци читалаца су ми јако важни. Целокупна прича са “Светковином“ је кренула прилично спонтано. Искрено, када сам је објавио пре две године очекивао сам некакву рекацију, овако позитивну искрено нисам.
Мој целокупан рад око “Светковине“, њене, да тако кажем иконографије и споредних прича везаних за српски средњи век заснован је на ослушкивању пулса публике. Читаоци имају последњу реч.
- Колико вас инспирише средњовековна српска историја, а колико византијска?
Када је реч о писању романа са историјском позадином у средњем веку није нарочито изводљиво (нити пожељно) ослањати се искључиво на националну историју, а да се немају у виду и врло разгранати политички, економски, па и војни контакти са окружењем. Пре свега Византијом. На страну што је друга половина 14. века јако динамична у многим аспектима. Овај део света је на прагу хуманизма и ренесансе. Ту су и контакти са Угарском на северу, италијанским градовима, и бугарским царством. Наравно, Турци су већ на Балканском полуострву.
- Колико ми знамо о историји, колико тек треба да учимо? На које периоде бисте ставили акценат?
Историја, као свака друга озбиљна наука увек може да понуди нову одговоре и сазнања. Никад се не зна када би неки новооткривени уломак грнчарије, или запис са маргине ишчитан савременом оптичком технологијом могао да понуди нова сазнања.
Недавно је објављен комплетан превод Законоправила Светог Саве на савремен језик од стране митрополије Дабробосанске. Епохалан тренутак за све нас да се отпочне целовито истраживање јединственог законског апарата који је Свети Сава успоставио на самом почетку 13. века. Ми заиста нисмо свесни значаја те књиге и сигуран сам да ће истраживање Савиног дела знатно употпунити слику ондашње свакодневице уз непобитно доказивање многих чињеница, пре свега да смо и тада били једно од уређенијих друштава, наравно у контексту средњег века.
Лик и дело Светог Саве изнова изненађују. Прегледом Законoправила стиче се утисак да је наш принц-монах био знатно испред свог времена.
- Ваши твитер семинари уживају енормну популарност због креативности, али и озбиљног рада који улажете у разбијање заблуда и фикција из историје. Шта мислите зашто у нашем друштву постоје надриисторичари, псеудоисторичари и колику они штету доносе нама као друштву?
Када друштво пролази кроз кризни период увек се појављују људи са брзим, па и допадљивим (самим тим и нетачним) одговорима. Гледање у улепшану прошлост уме да буде јако заводљиво. Не захтева напрезање приликом упоређивања извора, или читања читавих научних студија.
Довољно је да се појави један шарлатан са оскудним знањем древних језика, или пар њих који ће занемарити читаве научне гране као што је археологија и да на основу личних (а, увек врло упитних) побуда доноси “епохалне“ закључке који имају за циљ дневни сензационализам у којем нема истине.
Историја не сме да буде ни лепа, ни ружна. Историја мора да буде тачна. Посебно што смо ми народ којем се историја управо дешава, а занемаривањем или улепшавањем прошлости бићемо осуђени да се увек и изнова вртимо у циклусима сопствених грешака које желимо да занемаримо.
Међутим, ја сам оптимистичан. Ми више не живимо реалност контролисаног ТВ студија, интернет је ту неприкосновен. Слажем се, доста псеудоисторије управо користи интернет, али има много више оних, посебно међу млађим генерацијама које више није тако лако обманути. И то је добро.
- Као неко ко има око за естетику како доживљавате мозаик и Храм Светог Саве пошто је сада више него актуелно?
Донекле сам имао представу како ће Храм изгледати по завршетку израде мозаика, али да ће испасти овако спектакуларно – искрено нисам. За сада сам видео само фотографије. Премашило је сва очекивања свих нас заинтересованих за завршетак Храма.
Иако многи наводе сличност са Аја Софијом, унутрашњост Храма ме подсећа на Цркву Светог Марка у Венецији која је украшавана по узору на Цркву Светих Апостола, маузолеј византијских царева у Константинопољу.
Срећни смо што у престоници имамо синтезу Аја Софије и Светих Апостола, две најзначајније цркве средњовековне Византије па и целокупног православља.
- Колико ми као народ опште ценимо естетику коју смо наследили, какав однос имамо према Белом Анђелу и осталим иконама, фрескама и мозаицима?
Када је наслеђена естетика у питању, мишљења сам да ми као народ високо вреднујемо наслеђено. Тако ћете на зидовима многих савремених цркава видети осликане читаве циклусе преузете из Грачанице, Патријаршије, Манасије или Перивлепте из Охрида. Хиландарске иконе из 14. века се и даље пресликавају.
Бели анђео је свевидећи. Али, поред Белог анђела ми имамо и Плавог анђела из Ариља и апостола Јована из Сопоћана. Имамо и непоновљив приказ Пантократора са мачем на дан Страшног суда у Виском Дечанима.
Наши споменици сакралне архитектуре су препуни јединствених решења које тек треба изнова да откријемо. Јако сам оптимистичан и полажем велике наде у млађе генерације које ће све то популаризовати путем друштвених мрежа. Свет је сада у екранима наших телефона и компјутера и на нама је да свету покажемо чиме све располажемо.
- Када можемо да очекујемо наставак Вашег дела и шта нам следеће спремате за семинаре из историје?
Када је наставак “Светковине“ у питању, једино што поуздано могу да кажем је да на њему радим. Међутим, не бих смео да тврдим и обећам када ће наставак стићи пред читаоце. Било би то неодговорно са моје стране.
Што се “семинара“ тиче, на томе тренутно и убрзано радим. Бавићемо се једним заборављеним спомеником средњег века, са циљем да поново откријемо како смо и тада били део културних токова између Византије, али и италијанских градова усвајајући најбоље од обе стране.
- За крај која би била Ваша порука читаоцима нашег портала Чудо?
“Све ће бити добро на крају. Свет је изграђен на томе.“, Булгаков “Мајстор и Маргарита“ 😊
Редакција Чудо
