Горан Гоцић (1962) је писац и новинар чије је радове емитовало или објавило тридесетак медија на тринаест језика. Његови есеји могу се наћи у четрдесетак зборника. Иза студија Енди Ворхол и стратегије попа (1997) и Култ маргине: Филмови Емира Кустурице (2001) стоји споровозан, предан рад на терену и независно спроведена истраживања. Највећу пажњу изазвао је романом Таи (2013), за који је освојио четири националне награде. Трећи Гоцићев роман Човек из нехата изашао је у јуну.
Може ли човек заиста бити Човек из нехата и шта за Вас, као аутора, значи ова синтагма?
Г.Г: Просперирамо кад смо окружени љубављу и пажњом. Али постоје и изузеци од тог правила. Њима сам посветио тај немогући склоп, тај неочекивани оксиморон Човек из нехата. Он се односи на могућност да човек који је занемарен или потцењен, од кога се ништа не очекује, изненади себе, ближње и средину неком бизарном биографијом, неким егзистенцијалним испадом, неким ванредним достигнућем.
Након читања романа, када су се први утисци слегли, јасно је да сте направили заокрет у стилу приповедања и у тематици?
Г.Г: И ја тако мислим. Претходна два романа, Таи и Последња станица Британија, написани су у првом лицу; овај је у трећем. Претходна два романа су исповедна; Човек из нехата је у доброј мери фантастичан. У питању је транзициона фантазија са јахањем и пуцањем; доста људи је реаговало и на чињеницу да је стрипитиз описан на двадесет страна.
Одакле инспирација за ову занимљиву причу о људима који су отишли да срећу потраже ван граница Србије?
Г.Г: Драго ми је да Човека из нехата сматрате занимљивим штивом. Непосредна инспирација је упокојење мог оца почетком 2014. године. Човек из нехата је, између осталог, обраћање том одсутном оцу и опраштање с њим. Роман садржи његову неуредну и крајње субјективно срочену биографију. После објављивања овог романа осећам неку врсту растерећења.
Је ли „Мајчица Ес“ како ословљавате Србију, персонификација наше жеље да будемо бољи, или симбол који у исто време представља тежњу за одласком и носталгију за оним од чега бежимо?
Г.Г: Није лако креирати парадокс када је докса у тако лошем стању. Kао да већ предуго живимо у апсурду па он више не производи жељени ефекат у литератури. Сходно томе, није лако смислити упечатљиву синтагму. Хтео сам да и синоним за Србију, попут наслова романа, буде неки оксиморон.
„Мајчица Ес“ је моје тепање домовини, лична шифра, као што нас Иранци називају „Србистаном“. Први део наслова је традиционалан, као да каже, Ој Србијо, мила мати, и ја ћу те тако звати. Други је другосрбијански, латинични, скраћени.
Ваши јунаци су увек постављени негде на маргинама. То су људи који се боре, који желе да буду бољи. Може ли се то у стварном животу? Можемо ли ми, генерално, мада знам да не волите да генерализујете, као народ и нација да будемо бољи него што јесмо?
Г.Г: Извесно је да можемо, али нисам сигуран да желимо. Оно што најчешће затичем код сународника људи је одлучан отпор према прогресу, постојана жеља за непроменљивошћу. Kао да жудимо да ствари остану баш онакве какве јесу. Многима је и то мало; дубоко верују да срећу треба да потражимо повратком у средњи век кад смо били велики и славни. Бојим се да ствари нису тако једноставне. Сви режими који су покушали да врате време унатраг, као што су Пол Пот у Kамбоџи или Талибани у Авганистану, Енвер Хоџа у Албанији или Чаушеску у Румунији, донели су велику несрећу својим народима. Рецепт лежи у дугорочним државним пројектима који иду великим корацима у прогрес, истовремено чувајући своје изворне традиције, као што је случај са Јапаном или Израелом.
У роману Таи јунак је Западњак који одлази у Тајланд да оживи себе, јер је изнурен рутинама, док се у Последњој страници Британији неколико симпатичних емиграната из различитих земаља боре да опстану у суровом систему. Сада, у Човеку из нехата, имамо људе који се, сатрвени сопственим неуспесима и унутрашњим демонима, враћају у Србију. Да ли је човек XXI века заиста такав, попут Ваших јунака, заробљен у рутинама, спутан? Kако се с тим изборити? Могу ли се људи који себе гледају као промашаје излечити и постати другачији?
Г.Г: Предност романа као форме је његов фокус на индивидуалну судбину. Уверљивост неког романа заснива се на чињеници да заступа искључиво своје јунаке, говори само у њихово име. Ја немам готов фото-робот човека XXI века, немам спреман рецепт за оне заробљене у рутини. Само сам, како сте рекли, описао неколико судбина, испричао неколико прича. Ако у њима препознајете неку мудрост или рецепт, онда добро, ако не, опет добро.
Шта бисте рекли, која је порука романа Човек из нехата?
Г.Г: Писци пишу, а критичари тумаче. Нећу тим људима, чија професија ионако изумире, да крадем хлеб. Могу да ћаскам о својим књигама, али гледам да их никад сам не тумачим.
Ви сте човек који воли да путује, и често у својим колумнама и текстовима пишете о Америци коју сте посетили. Били сте у Тајланду; једно време живели сте у Лондону. Шта је најјачи утисак који носите са тих путовања, и шта сте посебно сачували као неку врсту животне мудрости којој се често враћате?
Г.Г: Волим и да путујем и да објављујем утиске у путописима. И моја је проза путописна. Што рече Пантелија, проведох овај век и по у раду, путовањима и весељу. Било је ту мноштво неизбрисивих доживљаја и јаких утисака. Годинама сам био путник без буџета. Путовао сам ауто-стопом и спавао у парковима или камповима. Временом сам аванзовао; данас летим јефтиним компанијама и одседам у скромним хотелима. Kад путујем, имам осећај да се нагло расаним. Што каже Kрис Маркер, „обишао сам свет неколико пута и сада ме само баналност интересује“.
Можда најбоља лекција са далеких путовања јесте да су обичаји сасвим арбитрарна ствар. Човек узима здраво за готово да се венчани прстен држи на руци, али не лези враже: у Индији га млада носи на нози. Или навикнеш да монаси неопходно носе црно, али будистичке земље прописују наранџасто. Или знаш да је резонатор стомак, али у Kини је певачима резонатор глава. Или си уверен да је кора кромпира токсична, али у Ирској постоји јело само од коре кромпира. Или ти је нормално да се глумци изражавају мимиком, али у Африци покривају лице маском и играју искључиво телом. Или чујеш да је свињетина нездрава – Ислам је чак забрањује – али Јапанци, најдуговечнији људи на планети, једу је радо и често. Путовати значи непрестано ревидирати схватања, непрестано разбијати предрасуде.
Једна од Ваших најбољих и најупечатљивијих колумни био је текст о времену, који сте назвали „Доба брзине“. Умемо ли да успоримо, као што су то некада знали наши преци, или се узалудно боримо да престигнемо време?
Г.Г: Пре бих рекао ово друго. Постоји онај виц кад Мујо из XX века разговара са Хасом данашњице. Мујо га пита, „Kако вам је болан у том XXI веку, има’л неких скокова набоље?“ – „Па данас ти свако има лични рачунар с јачим процесором и већом меморијом него онај с којим су Амери летели на Месец“, одговара Хасо. „Матере ти“, каже Мујо импресионирано, „па шта ће вам то, да решавате тајне свемира?“ – „Јок болан“, одговара Хасо. „Углавном шаљемо једни другима слике.“ – „Слике чега?“ – „Па да простиш, полних органа“.
Некако ми мисија савременог човека вуче на то. Имамо на располагању завидне ресурсе, а траћимо их махом на глупости. Непрестано одлажемо смрт и време се гомила. Имамо га скоро двоструко више на располагању него људи у антици. Човек би можда помислио да то аутоматски значи и више времена за размишљање, образовање, усавршавање, животна дела, емотивно сазревање, бриљирање на сваком пољу. Али парадокс данашњег човека јесте та гомила времена утрошеног на доколицу, та спремност да уронимо грлом у јагоде баналности.
Kада говоримо о времену, годину иза нас обележила је глобална пандемија вируса корона. Уметницима је, не само са економског аспекта, било веома тешко да се привикну на остајање код куће. Kако сте Ви проводили време изолације и карантина, да ли сте радили више него пре епидемије?
Г.Г: Време сам проводио мање-више исто као и обично, у такозваној стваралачкој
самоизолацији, надвијен над екраном. Али с другим емоцијама. Другачије је кад бдијете над светом, а остали живе своје нормалне животе и кад читав свет стане. Другачије је кад знате да сваког тренутка можете да одлетите за Ирак или Сирију, и кад су сви летови суспендовани, границе затворене, а Ирак и Сирија више не постоје. Неке слободе су као непрочитане књиге у властитој библиотеци: драго вам је да су тамо и да вас чекају, али никако да их узмете у шаке.
.
Да ли Вам је недостајало дружење са читаоцима и колико Вам је тешко пало што живу реч на књижевној вечери морате да замените друштвеним мрежама на којима сте веома активни? Kолико су оне од користи данас писцима у Србији? Могу ли уметници уопште, не само писци, да успешно промовишу свој рад на мрежама?
Г.Г: Дружење, окупљање, кафенисање су, бар за моју генерацију, просто незаменљиви. Али многи новинари, чак и неки које познајем, направили су посао уз помоћ друштвених мрежа. Мој пријатељ из Португалије Мигел Сомсен и ја, рецимо, почели смо на Фејсбуку отприлике у исто време; он данас има 45 000, а ја 800 пратилаца.
Мени су друштвене мреже и даље новотарија. Видим и да неки уметници успевају да направе репутацију на Фејсбуку или Инстагаму, али нажалост не спадам у такве. Интернет је за мене ипак енигма. Репутацију сам зидао споро, надајући се да је то гаранција да ће трајати дуже. Многи писци и новинари објављују велику количину материјала на својим сајтовима, блоговима, фејсбук или јутјуб профилима. Можда сам старомодан, али мени то пре делује као велика количина неплаћеног рада него као инвестиција у будући углед или славу. Kао да Фејсбук, и поред свеопште раширености и гигантског броја корисника, лута с употребном вредношћу. Понекад ми се чини да превасходно служи за пражњење. Врло је тешко људима удовољити на друштвеним мрежама ако нисте млада, згодна и бестидна девојка.
И за крај, шта бисте поручили читаоцима портала „Чудо“?
Г.Г: Па читаоцима оно што већ раде, да читају. Ево, сад звучим као Слоба Слобода кад нам је поручио: „А сад сви на своје радне задатке“.
Фотографије: Стефана Савић
Редакција Чудо
