Да ли ћеш остати доследан
свих обећања што дао си
кад срце си ми узео?
Кад видиш ме у стварности
без заноса, уморну и тужну,
да ли ћеш ме волети?
И када ручак загори,
млеко покипи,
а веш се пресуши…
Да ли ћеш и тада, као и сада
говорити
„душице драга“?
Да ли ћеш ме волети
и када схватиш
да имам хиљаду мана?
Кад прођу страсти,
кад осване тишина,
да л` имаћеш осмех к’о сада?
Да ли ћеш волети ме
кад остарим,
кад изборане руке утеху траже?
Да ли ћеш у мојој слабости
видети мене, душу моју,
ил’ тад сећаћеш се младости?
Јер младост прође, лепота нестане,
снага се у немоћ претвори.
Ал` срце моје остаје исто,
пуно радости и љубави.
Јер ако тад нећеш ме волети,
већ ће из тебе кипети јад,
пусти ме сада да слободно одем,
да не доживим суноврат и пад.
Слободу моју онда ти не дам,
јер није живот страствени пут.
Милошћу Божијом изнедрићу
Живот ка вечности окренут.
