Архитекта Љиљана Пекић, удовица једног од највећих српских књижевника – Борислава Пекића, сматра правим благословом то што је имала привилегију да живот проведе крај човека какав је био Пекић. Са њом је, каже, делио патњу, интересовања, философију, успомене и погледе на свет, и да у животу ништа није била до његова супруга свој живот би сматрала испуњеним.
Водећи се оном Гундулићевом „Коло од среће уоколи вртећи се не пристаје: тко би гори, ето је доли, а тко доли гори устаје”, причу са нама почиње од најранијих сећања – детињства у Крунској, где је са оцем Душаном Глишићем, који је 30-их водио грађевинско предузеће и мајком Надеждом, правницом, сестром Милана Стојадиновића, председника Владе и министра финансија Краљевине Југославије, до Другог светског рата, живела живот из бајке.
– Код ујака Милана Стојадиновића одлазили смо за Божић и Ускрс, на славу… Ручали бисмо у огромној башти његове виле на Сењаку, купали се у базену, играли тенис. Моја мајка му је била веома слична. Имали су исту продорну нарав и динамичан темперамент – почиње причу Љиљана, не кријући да је почетак Другог светског рата „преко ноћи” немилосрдно разорио живот који је до тада познавала.
– Милана Стојадиновића су најпре ставили у интернацију, а другог ујака су избацили из стана. Сећам се како нам је полиција сабајле упала у кућу. Мој брат и ја смо још увек били у кревету, а они су упали под изговором – претреса! Ујаку Стојадиновићу су Енглези касније помогли да се настани у Аргентини где је живео до смрти. Остаће упамћен, између осталог, и као финансијски саветник председника Хуана Перона и оснивач и власник чувеног листа „El Economista”.
Љиљана и њена породица проживљавали су праву голготу. Било јој је свега 12 година када је њен отац Душан стрељан.
– Тата је био све време рата у Београду, док смо се ми са мајком склонили у Александровац. Убрзо оца одводе у затвор. Сећам се да мајка није знала где је, па га је тражила по подрумима приватних кућа у Београду где су људи затварани и мучени. Када је коначно сазнала где је, било је касно. Отац је стрељан са још 105 људи, чија су имена објављена у „Политици”, а мајка је добила само његову бурму и сат. Убрзо су нас истерали из стана са свега неколико породичних фотографија у рукама. Било је то све што смо понели.
Након десет година узалудног тражења посла, Љиљанина мајка, правница која је течно говорила француски језик запослила се као штрикерска радница у предузећу „Мајка и дете”.
Усамљеној Љиљани која је дане проводила у оскудици срећа се, према сопственом сведочанству, поново осмехнула након што је уписала Архитектонски факултет.
– У амбијенту у којем су нам се велики предратни професори обраћали са „госпођице” и „господине” поново сам се осетила живом – објашњава Љиљана, додајући да је с Бориславом баш у овом периоду почела интензивније да се дружи, али да га је заправо из виђења знала од раније, из улице.
– Он је становао у Малајничкој улици која данас носи његово име, а ја сам била у Књегиње Зорке. Он је ишао у III мушку, а ја у VII женску гимназију. У то време, Борислав је био члан илегалне студентско-гимназијске организације „Савез демократске омладине Југославије”. Била је то организација која је поживела свега годину дана и у којој би се на састанцима углавном састављали програми и договарало где и када ће се по граду лепити пароле, како ће се понашати у гимназији… Пекић је био две године старији од мене, и онако високог и маркантног једноставно сте морали да га приметите. Додуше, у то време још увек није имао ону његову карактеристичну браду и није још увек носио наочаре – прича уз благи осмех на лицу Љиљана, додајући како га је увече виђала на штрафти у Кнез Михаиловој.
О њему је нешто више сазнала, преко пријатеља, након што су га ухапсили 48, а онда 49. и осудили по Закону о кривичним делима против народа и државе на 15 година и губитак грађанских права. Званично су се упознали тако што је један заједнички познаник одвео на једно од њихових окупљања. Пекић је играо карте. Био је, каже, заљубљеник у ту игру све док није интензивно и озбиљно почео да пише.
– Веза је почела као дружење. Одлазили бисмо код „Трандафиловића”, где данас, ево и ми седимо… Или бисмо шетали Кнез Михаиловом. Освојио ме је на пречац интелигенцијом, одлучним ставом, идејама. Сећам се како би ми дуго читао своја философска размишљања и причао о томе шта је ново прочитао. Венчали смо се у Светосавској цркви, а живели код његових родитеља. Године 1959. родила се наш ћерка Александра – прича Пекићка откривајући ближе како је изгледао живот са овим великим ствараоцем.
– Када смо се венчали већ је имао библиотеку од 2.000 књига. Имао би обичај да ствара чим устане ујутру. Сто за којим је радио није смео да буде окренут ка прозору како га ништа не би ометало, те је увек „гледао” ка зиду. Пре него што би почео да пише обрисао би прашину, поређао оловке и прибор, затегнуо кревете. Није волео хаос! Паузе би правио тако што би изашао у дворише, плевио, снимао диктафоном најразличитије „утиске” из окружења који су му помагали да у писању буде што веродостојнији. Притом морам да приметим да је имао сјајно памћење!
Пекић је имао обичај да Љиљани чита тек написане текстове. Она је била негов „први читалац”, а у стварању неких дела је и сама учествовала.
Када је писао „Ходочашће Арсенија Његована” као архитекта, набављала сам му публикације којима се служио при истраживачком раду, а заједно смо и дословно прошли пут Арсенија Његована од Косанчићевог венца до Новог Београда. Записивала сам све што је запажао и хтео да помене у књизи како би прича била што аутентичнија – сећа се Љиљана, наглашавајући да је и по Борислављевом и њеном мишљењу најбоља екранизација Пекићевог дела остварење Горана Паскаљевића „Време чуда“.
– Паскаљевић је радио филм у договору са Пекићем и одиста га је осећао својим! Иначе, нешто раније, када је „Ловћен филм” расписао конкурс за синопсис, Пекић се пријављује и добија прве две награде. Убрзо се запослио као њихов драматург. Између осталог, написао је и сценарио за „Дан четрнаести” Здравка Велимировића, остварење које је представљало Југославију на Канском фестивалу 1961. Тада је први пут у животу отишао у иностранство. Године 1970. добија Нинову награду за „Ходочашће Арсенија Његована”, међутим, на мој наговор убрзо одлазимо из земље.
На идеју да оду, Љиљана је дошла после уласка руских трупа у Чехословачку.
– Пошто је учествовао у потписивању свих могућих дисидентских петиција, по уласку руских трупа у Чехословачку уплашила сам се за њега. Знала сам да ће његов прогон од тог тренутка само да се интензивира. Те 1970. сам добила радну дозволу, међутим свега две недеље пре нашег поласка Бориславу је одузет пасош без икаквог објашњења. Договорили смо се да одем сама, па да он дође. Ћерка Александра ми се придружила након три месеца, а Бориславу је због силних перипетија требало читавих годину дана да са нама отпочне живот у Лондону.
Било је то мучних годину дана из којих се родила књига „Кореспонденција”. Пекић је Љиљани послао 105 писама од којих јој је свакако најдраже било оно прво.
Златне британске године, међутим, Љиљани су остале у лепом сећању.
– У Британији смо провели 22 године. Пекић је поред несметаног писања уживао и у каубојским филмовима, а заједно са мном и у цртаћима, које бисмо нетремице гледали. Обожавао је и Тарковског, а сећам се да је неизбрисиви утисак на њега оставио и неми филм о Наполеону од невероватних осам сати који је гледао на британској телевизији. Од музике је сећам се уживао да слуша Моцарта, Бетовена, Баха… Имао би обичај да одврне станицу класичне музике на британском радију. Заправо, пасију према опери гајио је од гимназијских дана када је са својим најбољим другом и по неколико сати, наизменично стајао у реду не би ли дошли до карата. Њиховој срећи није било краја када би се попели на Трећу галерију – прича са сетом Љиљана подсећајући нас да су их у Лондону редовно обилазили Добрица Ћосић, Горан Паскаљевић, Миодраг Павловић, Вида Огњеновић, Борислав Михајловић Михиз,Данило Киш, Филип Давид, Драгослав Михаиловић.
Свега три године након што је са још 12 интелектуалаца основао Демократску странку, Пекић је у свом дому у Лондону, 2. Јула 1992. преминуо од рака плућа. Урна са његовим пепелом пренета је из Лондона у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.
Иза себе је поред антологијских дела која су ушла у редовни програм студија књижевности на Филолошком факултету („Време чуда”, „Ходочашће Арсенија Његована”, „Како упокојити вампира”, „Успење и суноврат Икара Губелкијана”, „Атлантида”, „Златно руно”, „Беснило”, „Године које су појели скакавци”, „1999”) остали и бројни необјављени рукописи које Љиљана заједно са ћерком Александром и унуком Мари-Луиз годинама сређује и објављује.
– Борислав је својевремено интензивно радио на књизи „Сребрна рука”, причи о два византијска сликара од којих један прави компромис и успева у животу, а други не жели да се „сагиње”, те губи један део тела. Пекић је написао 250 страна бележака и у једном тренутку се двоумио да ли да објави ту књигу или „Атлантиду” и „1999”. Напослетку је одабрао ова два потоња дела, јер је желео да покаже шта нас чека у будућности. Моја идеја је да како умем и знам објавим „Сребрну руку”.
На питање да ли је велики књижевник био љут на оне који су га прогонили и уништили му живот Љиљана као из стопа одговара:
– Борислав је говорио да мржња трује људе и тај осећај није познавао, чак ни када је сазнао да су га осудили! Знате, живот има обичај да нас потопи, па онда када више не можемо да издржимо да нас за тренутак извуче напоље, тек толико да удахнемо мало ваздуха, и опет врати назад. Живот морате гледати са оптимизмом. Ја волим да се смејем. Борислав се дивно смејао. Тога се сетим сваки пут док преслушавам траке из његове заоставштине. Слушам га тако, и чини ми се као да разговарамо телефоном и да ми говори на чему ће следеће да ради – завршава причу Љиљана у башти „Трандафиловића”, тамо где је најрадије седела са својим супругом Бориславом.
.telegraf.rs
