Реч Божија је увек актуелна.
И колико год живимо под утиском да би Црква и њено мисионарење требало да буду увек архаични и конзервативни, заправо није тако.
Ако погледамо светитеље Цркве, а пре њих и јеванђелисте (Јеванђеља су Реч Божија, али и човечија, књиге свог времена, дела своје епохе, културно, историјски, језички…), видећемо да су сви они, буквално свако од њих, људи свог времена. Да користе за њих савремени језик, да тумаче Свето писмо онако како одговара њиховој епохи. Свети Василије Велики, писац литургије, уводи потпуно нове термине, из јелинске философије, и сам је завршио Платонову академију, у библијски језик и терминологију. Ништа мање од Василија, нове термине уводи и Свети Максим исповедник, најзначајнији теолог источне Цркве. Шта тек можемо рећи о Златоустом, који је реформатор, човек који је реформисао све што се могло реформисати, и на концу и саму литургију.
Данас, живимо у свету где виртуелне реалности и друштвене мреже постају најзначајнији, а често и једини начин комуникације.
Људи живе виртуалне животе, виртуално кувају, излазе, друже се и заљубљују, број сати проведених на друштвеним мрежама који има просечан човек из дана у дан је све већи и већи – то доводи и до граничних стања, односно до зависности од електронских надражаја.
Ако оставимо патологију по страни, а погледамо биологију, данас је потребно да човек само погледа своју слику на друштвеним мрежама и види да је неко кликнуо лајк, организам ће одмах лучити серотонин и ендорфин, хормоне среће и задовољства.
Свако ко каже да њему не причињава задовољство да види да му је неко лајковао слику, односно да се неком допала његова слика, вара се, јер је реч о несвесним процесима. Зато свако бира лепшу слику коју ће објавити.
Раније, пре нпр. две стотине година, да би човек добио дневну дозу ендорфина, морао би да уради нешто помоћу чека би био задовољан собом, на пример, да очисти снег, покупи лишће, нахрани или помузе стоку, поцепа дрва. Данас, довољно је само да отворимо очи и узмемо у руке преносиви, паметни уређај и добили смо дневну дозу одобравања наших поступка. На тај начин постајемо зависни не само од електронских надражаја, већ и до среће и задовољства које нам они доносе.
Тако ову зависност буквално можемо упоредити са зависношћу коју доносе опијати или алкохол.
Профиле на друштвеним мрежама имају манастири, монаси, па чак и неки епископи, и наравно велики број свештеника.
Мени који сам традиционалиста и конзервативац, човек од пера и књиге (праве књиге, папирне, не виртуалне) требало је пуно времена да прихватим да Црква једноставно мора да нађе израз и у овом времену. Верујем да је већини епископа који су старији људи, то било још теже.
Међутим, Црква није од овог света, она је само настањена у овом свету, тако да ће бити овде и за десет, двадесет година, а бићемо и ми, ако Бог да, бар неки од нас. Само можемо да претпоставимо, шта ће дечаци, који сада одрастају уз тик-ток и инстаграм сматрати за актуелно и модерно.
Дечаци данас снимају своје несташлуке у школи и они брзо постају и вирални. То је једноставно тако, јер сваки тинејџер има у џепу јачи процесор него онај који је имала НАСА када је послала Аполо у свемир, и јачу камеру од оне коју је имао Орсон Велс када је снимио филм Грађанин Кејн.
Тако је данас за дечаке јутјуб обична ствар, као што је нама био цртани филм који је почињао у деветнаест часова на првом каналу.
А неки од тих дечака ће завршити и богословију и богословске факултете.
Господ ће их призвати да буду пастири у њиви Господњој.
Свештенство је велики дар Божији, свештеници су на литургији иконе самих Апостола, и кад Христос дође поново, свештеници ће у Царству Божијем стајати заједно измешани са самим апостолима Христовим.
Као и сваки дар, свештенство је незаслужени дар Божији, и нисмо га добили по нашој заслузи, већ као поклон.
Тако ће и будуће генерације свештенства бити стубови наше Цркве.
Кад год помислите да кажете да те новије генерације неће бити достојни наследници старих свештеника, сетите се да свештеници не падају са Марса, већ да се бирају од народа Божијег.
Једноставно је, ако ми сви, будемо бољи људи, биће нам бољи и свештеници.
Ти дечаци, када одрасту и постану стубови Цркве, обраћаће се вернима, својој пастви пре свега служећи литургију, али и на ко зна какав начин који данас још увек не постоји.
Тако, будимо спремни да отворимо видике и да прихватимо развој науке и технологије као онога што нам је Бог дао на дар, и што може да нам буде на корист и на спасење.
Уосталом, све што нам је Бог дао, дао нам је на корист, па тако и оно што је човек направио својим рукама, ми можемо да га користимо у оба правца, деструктивно, везујући се за њега, што ће нас по аутоматизму водити у грех и смрт, као што је уосталом и самог Адама његово везивање за природу – плод са дрвета познања добра и зла. Или у другом правцу, тако што ћемо оно што је тварно употребити да њиме чинимо добор, и милосрђе из љубави према Богу и ближњима.
Не значи да следимо апостоле једин ако пишемо на штављеној овчијој кожи или на глиненим таблицама, како су они писали, већ да следимо њихов дух, да чинимо онако како су они чинили положивши свој живот за Цркву и ближње.
Христос Васкрсе
