Наравно да ми православни хришћани знамо да обојена даска сама по себи није чудотворна. Наравно да не обожавамо створене предмете.
Икона нам служи као фокус, жижа преко које усмеравамо своје молитве Богу, Христу. Њему директно или преко неког од Његових светитеља. Неког ко нам је близак и чије заступништво пред Богом молимо. Није исто кад се за тебе код Њега заложи неко близак. Неко кога лакше разумеш него свеобухватног Богочовека.
Наравно да иконе доживљавамо као прозоре у Царство небеско а не као амајлије и идоле.
И наравно да се догађа да по Божјој вољи нека од тих жижа преко којих учестало у љубави успостављамо везу са Богом и сама постане чудотворна. Као трајно место сусрета.
Али то што су Оци одбранили иконе од рационализма истока и запада надилази значај самих сликаних икона.
Оци су нам одбранили и очували пред равнодушношћу или интелектуалном самоизолацијом сам приступ Богочовеку Христу. Сачували су нам веру да се Бог заиста родио као човек. Да су људи Њега као Икону над иконама могли да виде и да Га насликају.
Без те вере не бисмо знали колико смо сви преко Христа и у Христу чврсто повезани с Богом. Заборавили бисмо да се Бог пројављује у онима који у себи подвигом и љубављу ослободе простор за Божије деловање.
Заборавили бисмо да тражимо Христа, Христову икону у сваком човеку, макар она био заклоњена и оштећена ниским и ружним страстима. Болестан од зла сакрије слику Божију у себи, али док је живота, та слика, та најскупља икона, може да просија.
Отуда и толика вредност живота. До последњег часа. Отуда толика вредност сваког човека.
Уплашени од телесних болести могли бисмо да заборавимо да је и свако оштећење Божије иконе у нама – болест. Гора болест од било које телесне болести. Али да Бог у онима који му покајнички прилазе, обнавља ту драгоцену икону…
И ето, тек да наслутимо шта све дугујемо Оцима Седмог Васељенског сабора које ове недеље посебно прослављамо.
Фејсбук свештеника Ненада Илића
