Анђелика Стефоу, духовна ћерка Светог Порфирија Кавсокаливита (+2. децембар 1991), присећа се свог путовања у Италију заједно са Светим Порфиријем и њеним родитељима. Током овог путовања била је сведок неочекиваног сусрета Светог Порфирија са римокатоличким часним сестрама удаљеног самостана.
Моји родитељи су путовали у Италију са Дедом (Светим Порфиријем).
Мој отац је много путовао у иностранство, био је грађевински инжењер и присуствовао је разним сајмовима у иностранству. Тако је рекао Светом Порфирију: „Оче, идемо у Италију, хоћеш ли да пођеш са нама?“ Свети Порфирије је радо прихватио, а мој тата је јако волео вожњу и тако су мој отац, моја мајка и Светитељ отишли у Италију.
Пошто су ушли у Италију, Светитељ им говори: „Скрени овамо.“ показујући на планину. Отац му је рекао: „Деда тамо нема пута, куда ћемо…?“
„Кажем ти, скрени овде“.
И, тако је и било.
Пењали су се и пењали по неким неравним путевима. Мој отац је био заиста добар и искусан возач и рекао му је: „Оче, идемо све даље и даље, али путујемо кроз дивљину…“ „Слушај ме, благословено је. Настави…Знам где идемо.“
„Шта знаш; изгубићемо се, није лако…“
У сваком случају, и поред свег очевог гунђања, кренули су даље и након што су се попели на планину, спуштајући се, наишли су на велики манастир…
Пошто сам била дете, не сећам се тачне локације и не могу да се сетим свих детаља. Али, стигли су до манастира.
Мој отац каже: „Јеси ли овде желео да дођеш ?“
„Да, овде је. Очекују ме.“
„Ко те очекује, оче?“
Мој тата је био паметан човек и имао је смисао за хумор.
”Имате ли овде тајни састанак?“
„Сачекај овде са Ефи, морам да обавим посао“, рече светац.
„Оче, о чему причаш? Ово је женски манастир, нико не сме унутра”
„Уради како ти кажем“.
Светитељ силази из кола и креће ка вратима манастира. Монахиње су отвориле врата. Мој отац није могао да верује. Свети Порфирије улази унутра, а ми га губимо из вида пошто нису дозволили ни оцу ни мајци да уђу…
Неколико сати касније, Светитељ излази из манастира.
„Шта си радио све ово време, оче? Били смо забринути…”, каже му отац.
Светитељ је био заиста срећан, сијао је!
И каже мом оцу: „Знате ли како лепе душе живе овде? Игуманија… и монахиње… чекале су ме…“
Не сећам се тачног броја, али било их је много…
„И рекли смо, рекли смо много. Видећеш, учинићу их православцима!“, рече Светитељ мом оцу.
Мој отац је одговорио: „Шта причаш, оче, оне су римокатолкиње…“
„Дете моје, то су чисте душе. Колико дуго нисам видео тако чисте душе! “
Отац и мајка ништа нису рекли. Кренули су, нашли пут назад или, тачније, Свети Порфирије је нашао пут и наставили су…
После је мој отац рекао: „Шта је он уопште могао да каже унутра за толико сати пошто не говори италијански? Како је могуће да су се разумели?“
Дакле, претпостављам да је у неком тренутку мој отац морао свецу поставити ово питање, а да му Светац није дао одговор. Мој отац је био рационалиста, бавио се природним наукама. Он није био само један од њих; био је један од најбољих инжењера у земљи. Изградио је толико ствари… Путеве, луке, аеродроме. Позвали би га у Америку да да мишљење и на друга места. Он није био само неки случајни тип. И ово не говорим да би се хвалила оцем. Али да бисте разумели да бити заиста паметан не значи бити у стању да увек све разумете. Без Духа ништа не функционише!
А ово вам говорим јер живот поред свеца није разумевање ствари. Можете само да осетите. Без обзира колико сте паметни…
Мој отац је боловао од бубрега. 25 година је био на хемодијализи. А пре него што се разболео, пратила су га „велика имена” докторска, јер је имао проблема са срцем. Врхунска имена. Једном, када смо кренули ка манастиру, сва деца заједно у Малеви или Краниди, не могу да се сетим…
Сећам се да је Светац, одједном, три пута гурнуо мог оца док је возио. Била сам бучно дете у породици и седела сам позади на средњем седишту, али увек нагнута напред. Рекао му је: „Џоне, провери бубреге!“
Одједном, док је возио.
Мој отац одговара: „Шта се десило оче? Откуд то сад ниоткуд?”
А он се смејао… „Чујеш ли шта говорим?“ И поново га гурну.
„Џоне, иди да провериш бубреге! „Немаш проблем са срцем, имаш проблем са бубрезима“ Отац се смеје и каже: „Оче, о чему причаш? Овде сте ван своје надлежности! Имам најбоље докторе!”
Гурне га још једном и каже: „Џоне, слушај шта ти говорим! Иди провери бубреге пре него што буде прекасно!“
Овога се живо сећам. Јер глас светог Порфирија је увек био сладак и спор. Одједном је говорио исечено. Зато га се сећам! Мој отац се смејао и није га схватао озбиљно. Пролазили су месеци после овога, можда и година када се нашао у Немачкој. Док је био тамо, онесвестио се, а они су схватили да нема бубреге. Цео његов живот се променио, али да је био послушан, чак и ако није могао да разуме…
Висока интелигенција понекад може бити препрека човеку да приђе Богу. Не путује се чистим интелектом, већ другачије…
Преузето са: https://otelders.org/testimonies/st-porphyrios-in-italy-the-conversation-with-the-catholic-nuns-a-beautiful-testimony/
Превео: Давор Сантрач
Објављено: 19.01.2022.
