14. новембар 2020 / јеромонах Георгије Кавсокаливит
Св. Порфирије и Св. Пајсије
Када осетимо да нас наши лични греси воде ка мрачном и опасном исходу, поједини хришћани знају да треба да стану, да се моле и да се кају. Али кад чујемо да нас и наше „колективне“ радње воде у таму, превише често нам се јави склоност да тражимо завере и да бацамо мреже колективне кривице. Но ни „колективни субјекти“ ни „колективни објекти“ у стварности не постоје: само појединци могу на себе да преузму терет деловања. А каквог деловања?
Св. Порфирије објашњава да само молитве и покајање оних појединаца који ходе у светлости — ма и несигурно и са застојима — могу да одврате опасност на коју нас пророштво буди. Јер истинско пророштво се не састоји у детерминистичким изјавама о неминовној пропасти, него у хитаним упозорењима која нас буде и одвраћају од опасности — да пробуде управо оне појединце који знају да не ваља кривицу сваљивати на изабране непријатеље, него да ваља узносити молитве на небо ради браће, сестара и сопственог спасења.
Иако је овај текст из 2012. године, још је правовременији данас, јер година која се приводи крају улива страховања од још мрачнијих времена.
Another City: Часопис православне културе
Јеромонах Георгије Кавсокаливит
У доба када све више људи, због дубоке кризе која погађа човечанство, осећа потребу да се бави есхатолошким догађајима описаним у Откривењу светог Јована Богослова, као и оним што је благодаћу Божијом откривено пророцима, оцима Цркве и савременим светим старцима попут старца Пајсија, посебно треба да се зауставимо на погледу старца Порфирија и „декодирамо“ зашто је такав велики Светитељ нашег времена, иако је са прецизношћу и у појединостима знао све што живимо и одакле потиче, избегавао да о томе говори.
Посебно нас мора зачудити зашто старац није говорио о томе шта долази, него је откривао само оно што је било нужно за поједине људе.
Главна мисао старца Порфирија била је да се људи треба да утврђују и расту у љубави према своме Творцу — не из страха од онога што долази, већ кроз несебичан однос, као нежан отац према детету.
Јер јединство, које је Христос оставио као највеће наслеђе Својим Апостолима, може се осигурати онда када се дете сједињује са Оцем превасходно кроз љубав, а не кроз страх.
Старац Порфирије је упоређивао наше време са годинама непосредно пре Христовог доласка.
Шта је тада постојало? Римски „мир“ у сили и идолопоклонству; свештенство отуђено страшћу за влашћу — лицемерно и без ползе, које је народ удаљавало од Бога; и напослетку, мала група чистих и добрих људи.
Све то у појединостима описује оно што се збива и данас, и понављање истог у нашем добу треба снажно да нас узнемири.
Пре Христа су постојала пророштва о Његовом доласку, као и опомене на покајање упућене народу Божијем — као у случају пророка Јоне и Ниниве.
Међутим, та пророштва су слата од Бога ради оних малобројних добрих и чистих људи сваке епохе, јер су они имали добру вољу да приме поруке и знају шта треба чинити.
Старац Порфирије је деловао имајући то у виду: позивао је људе да приђу Христу из љубави, а не из страха од страшних догађаја.
Знао је, али није говорио. Говорио је штуро и „шифровано“, разумевајући да у наше време постоји велики јаз између духовности људи на Светој Гори и спољашњег света.
Због тога је послао човека да обавести старца Пајсија да престане да говори о антихристу, жигу, предстојећим ратовима итд.
Не зато што је било нетачно оно што је старцу Пајсију било јављено Божанским просветљењем, него зато што је духовна мера света на таквом нивоу да страх нема практичан учинак и да је једини прави приступ — љубав према Христу.
Јер ако човек заволи Бога, онда ће и Бог, кад се људи промене, променити историју. Исто се догодило и са предстојећим уништењем Ниниве.
Исти старац Порфирије је, у својим последњим данима, наглашавао моралну деградацију и беду у којој се налазимо и упућивао своја духовна чеда да потраже стих из Старога Завета: „Имаш огртач — буди нам вођ“ (Ис 3, 6).
Тамо нам је, говорио је, јасно описано садашње стање. Исте ситуације „старог Израиља“ и „новог Израиља“ и исти симптоми.
„Стари Израиљ“ је изгубио јединство са Богом, а „нови Израиљ“ је изгубио управо тај пут сједињења са Христом.
То је била велика чежња Старца и служио јој је буквално до последњег даха.
Архијерејска молитва Христова, „да сви једно буду“, била је оно чему је Старац служио докле год је живео — и са тим речима је уснуо. Знао је: кад је човечанство осигурано у јединству са Христом, неће се плашити ни ратова ни антихриста.
Супротно томе, ми данас прилазимо злу и испитујемо оно што долази као неминовно зло. Ту губимо суштину.
Ратови, невоље и предстојећи догађаји јесу крајњи лек за људску отпадништину — због тога је старац Порфирије говорио: „Откривење је написано да се — не догоди.“
Сврха Откривења је да упозори, а начин да се оно избегне јесте — да служимо јединству које нам је Христос оставио у наслеђе.
То је терапија за болесника; ако болест напредује, догађаји из Откривења биће као лекарска ампутација када настане гангрена.
Старац је говорио: „Наше време је као Христово. Тада је свет био у страшном стању. Али Бог нас је поштедео. И сада не смемо да очајавамо. Кроз невоље видим да ће се појавити једна веома важна личност Божија, која ће сабрати и ујединити свет на добро.“
То је једна од ретких прилика када је говорио о ономе што живимо и што долази. Наглашавао је да се правда Божија мења и да је наше стање бедно.
Али је видео да ће милост Божија поново посетити човечанство. И старац Пајсије је говорио исто, кад су му посетиоци са страхом постављали питања о предстојећим догађајима: на питање „кад ће доћи гнев Божији?“ одговарао је: „Треба да молимо да дође Његова милост, а не гнев.“
Тако треба да приступамо ономе што су нам Свети рекли. Оно што је у наше време проречено — упућено је онима реткима који, као и уочи Христовог доласка, имају добру вољу да служе свом јединству у Христу.
Таблоиди, страна штампа и електронски медији систематски се баве тиме шта су говорили старац Пајсије и други савремени старци. Не знам да ли то чине ради рекламе, трговине и слично. Али морамо мислити — тражити суштину.
Године 2009, приликом посете Русији, у оквиру издавачког труда на писмима првог управитеља Грчке, Јоаниса Каподистријаса, сусрели смо се са високим званичницима Руске Федерације. С изненађењем сам чуо питање које се тиче свега горе реченог.
Питали су ме: „Оче Георгије, очеви са Свете Горе говоре да ће бити рата између Русије и Турске за Цариград. Шта ви кажете?“
Одговорио сам без размишљања, како верујем да би одговорио старац Порфирије: „Свети Косма Етолски, велики светитељ Православља, рекао је: ‘Покушаће да реше пером, али неће успети; деведесет и девет пута ратом, а једном пером.’ Али ми — ми смо за перо“, рекао сам.
Верujem да су Грци имали благослов да им Бог пошаље тако откривалачку личност као што је старац Порфирије, да нам покаже пут и начин како да избегнемо невоље
и тешкоће.
На нама је да управљамо тим наслеђем — а не да чекамо да брод удари у санту леда.
Ако се свако од нас понаша изоловано и одсечено од Христа, извесно је да ћемо доживети оно о чему је Свети Старац говорио: „Може, по промислу Божијем, ипак доћи — да дође да би људи стекли свест, да живо виде хаос пред собом и да кажу: ‘О, у хаос падамо, пропадамо. Сви назад, сви назад, повратак! Заблудели смо.’ И онда ће се вратити на пут Божији, и православна вера ће засијати.“
Последњи дани старца Порфирија били су најоткривалачкији за његову духовну децу и за цело човечанство. Сабрао нас је у својој келији у Кавсокаливији и рекао: „Не волим да проричем, али рећи ћу вам једно пророштво.“
Говорио нам је шта ће се збивати у Грчкој и каква ће јој бити будућност. То је било откривалачко за будућност Грчке. Све се то сада почело испуњавати. Данас живимо оно што нам је казао, и почиње да се збива с тачношћу.
Највеће Божије откривење било је последње вече његовог живота, када је пола часа усрдно молио Архијерејску молитву Исуса: „Да сви једно буду.“
Исти Дух Свети је у старцу Порфирију молио за јединство у Христу свих хришћана и целог човечанства — да не дођу страдања из Откривења.
Та молитва је највеће Христово наслеђе човечанству. Да се оствари јединство човечанства са Богом.
То наслеђе данас, 21 годину после упокојења старца Порфирија, остаје живо и изображено је на икони: Пресвета Богородица „Да сви једно буду“ Патриотиса, пророчка и есхатолошка икона, која је позната целом хришћанском свету.
Ми, његова чеда, данас служимо том наслеђу — и у њега полажемо наду.
anothercity.org
