Циљ живота у Цркви јесте развијање, усавршавање личног односа између човека и Христа Спаситеља, а не између човековог разума и Христовог учења или Јеванђеља. Јеванђеље је оно што нам помаже да остваримо истински однос са Христом, оно је средство а не циљ. Када се човек сједини са Христом , Јеванђеље му више неће бити потребно. Неће више бити потребно ништа, остаће само живи однос човека са Живим Богом. У томе је разлика између Цркве и религије. Религија учи човека да испуњава религијске обавезе, и у томе се суштински разликује не разликује од идолопоклоништва.
Човек чита одређени број молитава дневно, иде на поклоничка путовања, даје прилог у Цркви испуњава све религијске обавезе, али се притом његово срце нимало не мења. Такав човек може да проживи читав живот у „испуњавању религијских обавеза“, а да се притом уопште не сретне с Христом.
„Религиозни“ људи су нарочит тип верника у Цркви. Они су истински опасни. Да нас Бог сачува од њих! Једном када сам служио у храму Божијем, ђакон је изговорио возглас: „Господе, спаси благочестиве“ , а један светогорски јеромонах је себи у браду прошаптао: “ И Господе, спаси нас од благочестивих!“ Другим речима, да нас избави Бог од поменутих „религиозних људи“, јер израз, „религиозан човек“ означава духовно мањкаву личност која никада није срела Бога, нити са је са њим изградила лични однос. Људи таквог типа испуњавају своје „обавезе према Богу“, али са Богом немају никакав однос. Они не знају Бога, а сматрају да су блиски Богу и о Богу говоре. Бог им није потребан и зато им Он ништа и не даје.
Грешник може да се покаје, а „праведник“ – не
Тешко „религиозним људима“, лицемерима, који се поносе својом „религиозношћу“, својим испуњавањем „религиозних обавеза“, својом „религијском праведношћу“ по којој себе сматрају бољим од других „нерелигиозних “ људи!
Грешници су несрећници али су макар свесни тога да су грешници, да живе рђавим животом, да нису за углед. Зато је Господ и рекао да ће грешници, цариници и блудници пре ући у Царство Божије од „религиозних“ фарисеја:“Тешко вама, јер сте сву вашу веру свели на испуњавање спољашњих религијских формалности!“
Зато треба да схватимо да је Црква – духовна Болница која нас лечи својим Светим Тајнама и светим врлинама, подвижничким животом и помаже нам да се исцелимо од греха и да стварно заволимо Христа као Личност и у Њему своје ближње и све људе.
Како ћемо знати да смо истински заволели Христа? Ако у свом срцу приметимо било какву завист, злобу, нетрпељивост према ближњем, било какво егоистичко и себично осећање онда то значи да још увек нисмо истински заволели нашег Спаситеља и да нам је потребно покајничко исправљање живота. Не можемо говорити да волимо Бога притом се гневити на наше најближе. Не можемо читати Јеванђеље, а истовремено не разговарати са ближњим. Не можемо говорити да смо већ деценијама „ревносни Хришћани“ а у исти мах немати ни трунке смирења и трпљења у односу са ближњима.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
