„Петријин венац“ у српској књижевној критици окарактерисан је као дело иновативно по композиционим и језичко-стилским одликама, по померању тежишта уметничког осмишљавања према ситном, свакодневном и интимном, а главна јунакиња, педесетдвогодишња Петрија Ђорђевић из Вишњевице, као хероина која је своја патничка искуства преобразила „у трагичну мудрост, у једине тренутке који јој доносе надмоћност и мир у њеној пустоши“ (Јеремић).
Петријин животопис испуњен је недаћама, страхом, болешћу, страдањем и патњом која је изазвана смрћу деце или је последица одвећ замршених узрока у самој јунакињи, а често је њен живот и непосредно угрожен. Све епизоде имају трагичан завршетак: мучна и понижавајућа смрт оба детета и оба мужа („људи се кај мрцине распадају“), патња (епизоде са одузетим Витомиром и „шунтавим“ Радованом), одбаченост и напуштеност (после Мисине несреће, по јунакињином признању, сви су јој окренули леђа – „изједанпут оћоравили, па ниједан не може да ме позна. Нико ми се не јави нит ми Бога назове <…>. Ништа од људи неће тако да те одвоји ко несрећа“). Ако су у Петријином животу и постојали некакви тренуци среће и хармоније, они су остали само у сећањима (поглавље „Увећане слике и досадне мачке“). И не знајући, дане једноставне и скромне девојачке среће провела је уз суморног кафеџију који се са животом „разминуо“, а не тамо где се надала, у браку са Добривојем и потом Мисом. Пропаст њених нада одвија се у атмосфери опште пропасти рударског краја у коме живе јунаци романа. Сада, под старост, Петрија своди биланс свога животног пута: „Ники ми више не остаде. Никог више немам да ме разговори кад сам тужна. Ники неће да ме држи за руку кад будем умирала“.
Доминантни мотиви у Петријином казивању јесу мотиви смрти, болести, усамљености. Описи смрти и болести налазе се на структурално најважнијим тачкама дела, преломним и са становишта Петријине судбине: смрт девојчице Милане, смрт првог детета на порођају, сцена умирања Мисине мајке, Мисини последњи тренуци у београдској болници, смрт прве свекрве, омрзнуте Веле Бугарке, смрт првог мужа, појаве умрлог Мисе у сновима, болест кћерчице, болест друге свекрве, Петријино тровање живом, отказивање руке, Витомирова загонетна болест, Милијанине компликације после порођаја. Петрија о свему приповеда једноставно и непосредно, са мноштвом детаља, чињеница, конкретно, у присном разговору, изражавајући се реченицама без украса, без интелектуалних лукавстава и намере да постигне литерарни ефекат, али њој су својствена и општија закључивања у духу кратких народских мудрости које сажимају тешка животна искуства. „Говор неуке, полуписмене жене постепено се оснажује до нивоа ауторског становишта које у некој асоцијацији може да подсети и на становиште библијског приповедача“, истиче Божо Копривица.
Приповедајући о суочавању са злом у животу, о патњи, губитку, поразу, самоћи, болести и смрти, Петрија испуњава читаоца топлим, светлим осећањем, поручује да вреди живети, а њена „племенита резигнација стоичког кова“, по запажању Владете Јанковића, „чини да и пораз у судару са силама живота буде на известан начин раван победи“. Тако се њен трнов венац трансформише у венац славе (1. Петр. 5, 4), венац мудрости (Приче Сол. 4, 9), венац вечнога живота (Откр. 2, 10). Вероватно највећа вредност овог Михаиловићевог дела проистиче из откривања виталности, оптимизма, тихе храбрости и неприметне чврстине јунакиње, „њене способности да не клоне духом и да у својој старачкој напуштености уме још увек на прави начин да воли и да мрзи, да прашта и буде непоколебљива у омрази, да распознаје добре од злих, и најпосле, да схвата и туђе невоље и да се, казујући их, милостиво односи према њима“ (Јеремић). Своја патничка искуства она преобраћа у мудрост, чувајући истинску човечност и способност бескрајног, мада горчином осенченог саосећања са другима, и излазећи на крај са свим кључним стварима земаљског и духовног постојања. Иако у њеној свести има народског фатализма, празноверица, преплитања православља и паганизма, Петрија се у неким моментима уздиже до псаламско-пророчке беседе са Творцем и Промислитељем. Тако, уочи Мисине смрти она исповеда: „Твоја је последња, Господе, и ја морам да слушам. Ал млого ми је тешко и није баш људски да ти одма све поверујем. Опрости ми, Господе, унапред те молим“. А сећајући се своје кћерчице Милане, уздиже се изнад властите трагедије, молећи се за сав род људски – за милостиво похођење, опроштај и отпуштење грехова свих живих и уснулих: „Бог да прости нашу јадну децу. Бог да прости сви наши мртви и наши живи. Бог да нам прости оно што смо урадели и оно што нисмо“. Петрија из Вишњевице својим животним искуством, својим „проласком кроз огањ и воду“ (Пс. 56, 12) приближава се узвишеној духовности старца Зосиме из „Браће Карамазових“ који исповеда да је свако од нас одговоран за све, и за сваки грех људски, као и тананој молитви Десанке Максимовић која за све и свакога тражи помиловање.
Најзад, не и на последњем месту, запазићемо да Петријин венац представља својеврстан пандан Његошевом Горском вијенцу. У самом тексту Његошевог спева налазимо примере асоцирања венца са жртвом („Крст носити вама је суђено / страшне борбе с својим и с туђином – / тежак вијенац, ал је воће слатко“, ст. 2348-2350) или са тријумфом („Овдје му је поготову / материјал к славном дјелу / и тријумфа дични вијенац / да му краси главу смјелу“ – Посвета праху оца Србије, ст. 11-12).
