Света Домника, чији се помен слави 8. јануара, живела је при крају четвртог века. Била је дете истакнутих и богатих римских хришћана. Не би ли избегла предуговорени брак, бежи у Александрију у циљу изналажења неког другог начина да служи Христу.
У време боравка у Александрији Домника се зближила са четири паганке које су живеле заједно. Њени животописци нам указују да су ове жене заједничким животом желеле да достигну неки виши циљ, због чега су биле отворене за странце. Очигледно је да их је Домника заинтересовала, па су је позвали да на неко време остане са њима. Њихов међусобни однос се продубљивао, па су четири жене постале зависне од Домникине мудрости у питањима учења и личног руковођења. Постепено и сасвим природно, с обзиром нанежан али и разборит начин на који се Домника према њима односила, оне су постале верне хришћанке.
Као хришћанске вернице, заједно су отпутовале у Цариград где их је патријарх Нектарије крстио и дао им хришћанска имена: Доротеја, Евантија, Нона и Тимотеја. Домници је дао благослов да им остане духовна мајка и да води заједницу. Заједница је расла и сестре су постале познате по неговању болесника и бризи о путницима.
Домника је постала нарочито позната по способности да препозна и исцели како телесне, тако и духовне болести. Многи су јој долазили ради исцељења. Како су присталице паганске религије, познате по употреби магије, и даље биле бројне, Домника је нарочито поштована с обзиром на помоћ коју је пружала исцељујући и ослобађајући људе од окултних утицаја. Неки су долазили желећи да се у циљу сопствене изградње увере у Домникине исцелитељне способности, а неки пак само ради благослова. Међу Домникиним посетиоцима је и император Теодосије. Како је Домника постајала духовно све зрелијом, задобила је и дар прозорљивости.
Глас о њој као о светитељки, исцелитељки и духовници довео је до духовног немира, што је било последица сталног присуства гомиле ходочасника. Домника је схватила да услед овог узнемиравања не може да се усредсреди на само једно потребно (Лк. 10, 42) Домника је замолила патријарха да јој помогне да изгради малу капелу и молитвени дом у веома удаљеном пустом месту. Након подозрења због физичког напора који би ово донело Домники, патријарх се посаветовао са императором који је сам финансирао изградњу. Комплекс грађевина је обухватао и цркву посвећену пророку Захарији, што је израз поштовања према овом пророку. На дан освећења патријарх Нектарије је рукоположио Домнику у свештени образ у Христу ђаконства. Ова светитељка је нарочито позната по светости свога живота, дару прозорљивости, способности да разуме и дару чудотворства. „Казивање о њој буди трајни осећај дивљења према њеној храбрости да се супротстави злу и неочекивани осећај благодати која се пројављује у тешким условима. Света Домника је служила члановима своје заједнице и онима који су јој као духовној мајци долазили ради помоћи током много година“ (К. Каридојанис Фицџералд).
Спомен свете Ксеније Римљанке (Ксеније Милостиве), која је живела током петог века, слави се 24. јануара. Била је кћер јединица богатог римског судије и његове супруге. Њени животописци извештавају да је на крштењу добила име Евсевија. Како би остварила своју жељу да служи Христу, била је принуђена да бегом са две слушкиње које су јој остале пријатељице до краја живота избегне принудни брак. Док су породица и домаћинство били заузети спремањем свадбе, Евсевија је тајно раздала сву свју имовину сиротима. Затим се скромно опремила и своју племићку одећу заменила једноставном туником ходочасника мушкарца. Делећи њена убеђења, њене пријатељице су учиниле исто. Њих три су оставиле једини дом за који су до тада знале, лијући истовремено сузе туге и радости са безрезервним поверењем у свога Господа. Отишле су тражећи усамљено место за служење Господу где их нико не може наћи.
Након кратког боравка у Александрији, учинило им се довољно сигурним да се накратко настане на оствру Кос. Тамо су обукле најједноставнију женску одећу и изнајмиле скромни дом како би као сестре у Христу живеле заједно. Молиле су и настојале да нађу духовног старешину који би их поучио и посаветовао како да узрасту као заједница сестара. Евсевија је изјавила жељу да постане слушкиња својих пријатељица. Узела је име Ксенија што значи странкиња или чудна. „Овај дубоки чин не само што је заштитио њихов прави идентитет, већ је и утврдио њихов начин служења Христу. Такође, сам чин узимања упрво овог имена био је јасна потврда става да су путеви Господњи страни путевима друштвене заједнице. Замена имена Евсевија именом Ксенија је био чин безрезервног поверења у живога Бога“, коментарише овај моменат из њеног житија Киријаки Каридојанис Фицџералд.
Њихове молитве су биле услишене случајним сусретом са праведним игуманом и презвитером чије име беше Павле. Он је такође био странац на Косу, будући да је био на путу у свој манастир у Карији Милаској, на југоисточној обали мале Азије. Подстакнут њиховом вером и одважношћу, позвао је сестре да крену са њим и настане се у његовој земљи. Касније, Ксенија је основала заједницу која је постепено прерасла у велики женски манастир посвећен светом првомученику и архиђакону Стефану. С обзиром да су дошле са Коса, локално становништво је држало како света Ксенија и њене сестре заправо и потичу са тог острва. Манастир су назвали именом Кинон.
Недуго по њиховом доласку епископ миласки Кирил умире, а на његову катедру је изабран игуман Павле. Убрзо по избору за епископа, Павле долази Ксенији у манастир где ју је убедио да је рукоположи у ђаконски чин. Ксенија се показала достојном овога, будући да је постала позната као подвижница и блага мајка свога сестринства. Хваљена је због своје спремности да притекне у помоћ сестрама и другима који су тражили њену помоћ, без фаворизовања било кога с обзиром на политичку, друштвену и финансијску позадину. Стога су Ксенији као духовној мајци долазили не само чланови њене заједнице већ и многи из градова у близини њеног манастира. Њену смрт су обележила многа знамења и исцељења
Света Макрина, чији се спомен слави 19. јула, најстарије је од десеторо деце Емелије и Василија. Била је сестра светог Василија Великог и Григорија Ниског. Макрина је постала другом мајком своје породице након очеве смрти. Њен брат, свети Григорије Ниски, је хвали због начина на који је помагала у одгајању браће и сестара. Он описује њихов однос говорећи да је она била отац, учитељ, водич, мајка и мудри саветник у свему добром. Убрзо након што је испунила овај тешки задатак, Макрина је од породичног дома, који се налазио у месту Аниса у Понту, поред реке Ирис, начинила манастир. Касније је основана и друга, мушка монашка заједница, коју је водио њен најмлађи брат Петар. До њене смрти обе заједнице су постале велике и познате. Верује се да је њена заједница, попут манастира свете Поплије, имала међу чланицама и ђаконисе. Познато нам је име једне, свете Лампадије, која је имала значајну улогу у догађајима везаним за Макринину сахрану. Будући да је током живота поштована као учитељица своје браће, Макрина је позната не само по своме познавању Писма и хришћанског учења, већ нарочито због мудрости у питањима вере коју је стекла кроз лично искуство. Од самог почетка, мала монашка заједница коју је основала света Макрина била је утемељена на етици радикалне једнакости богатих и сиромашних чланова. Заједница је наглашавала редовну молитву, напоран рад, подвиг и послушност духовној мајци. Иако духовна мајка заједнице, Макрина је била позната по томе што себе никада није издизала изнад чланова заједнице. Као што је случај у многим повестима о женама ђаконима, Макрина није показала никакву пристрасност у вези са примањем у заједницу. Није се обазирала на друштвени, политички или финансијски статус. Њена брига је најпре била непоколебљива посвећеност вођењу хришћанског живота у оквиру монашке заједнице. Практиковање потпуне једнакости међу подвижницама које су живеле у заједници је по себи било моћно сведочење околним становницима међу којима је и даље владала друштвена раслојеност, упркос утицају хришћанства. Однос међу супружницима је такође био условљен овим, чак и у приватним оквирима хришћанског брака. Манастири попут овог су важно сведочанство једнакости мушкараца и жена у Христу. То да је живот у Христу доступан у пуноћи свима, без обзира на јасне деобе међу људима, укључујући и поделу полова, јесте сведочење рођено из како мушког, тако и женског монашког искуства. Поред овога, изгледа да је Макрина својим примером и учењем имала снажан утицај на свога млађег брата, светог Василија. Његова монашка правила су одраз Макрининог учења и њених монашких заједница.
Света Олимпија, чији се спомен слави 25. јула, била је најближи пријатељ светог Јована Златоустог и, можда, најпознатија међу женама ђаконима које Црква слави. Олимпија је постала позната по својој великодушности до неразумности. Након превремене смрти мужа, раздала је своје велико богатство сиромашнима, основала болницу и понудила гостопримство клирицима који су долазили у Цариград. У царском граду је основала заједницу која ће касније прерасти у велики женски манастир. Црквени историчар Созомен бележи да је, пошто је обудовела, патријарх Нектарије рукоположи за ђакона док је још увек била у двадесетим годинама. Он ју је убрзо поставио за старешину ђакониса Велике цркве свете Софије у Цариграду, где је служила као игуманија и ђакониса. Свети Јован Златоусти, који је наследио Нектарија 397. године, узео је у обзир високо мишљење претходног патријарха о Олимпији, будући да ју је консултовао у многим питањима, укључујући и црквене послове.
На светог Јована Златоустог Олимпија оставља снажан утисак, тако да се убзро међу њима развило дубоко, доживотно пријатељство. До овога је дошло убрзо након њиховог упознавања, након што се Златоусти супротставио у вези са њеним начином вршења службе. Она је заправо била некритички великодушна и наивна, нарочито по питању клирика који су самовољно користили помоћне фондове. Уз помоћ Јованову постала је обазривија. Након тога ју је бранио од клирика коју су критиковали због вршења служби које по правилу припадају мушкарцу. Бранећи Олимпију, Златоусти вели: Не реци „жена“, већ пре „мужаствено биће“, јер је она мушко по свему осим по телу… по начину живота, делима, знању, храбрости у невољи. Он даље оправдава њено служење поредећи је са Персом, коју апостол Павле хвали као жену која се много трудила у Господу (Рим. 16, 12). Златоусти намерно узима овај одељак, будући да зна како реч труд код апостола Павла означава апостолску службу евангелизације, коју је и сам вршио. А Перса се много трудила. Свети Јован одмах додаје и не нарочито суптилно поређење против преовлађујуће црквено-политичке праксе: јер сви траже своје, а не Христово..
Олимпија је превазишла многе својим неограниченим ентузијазмом у раду на евангелизацији жена које су желеле да постану хришћанке, у руковођењу заједницом и у непрестаном добротворном раду, упркос угрожавању сопственог здравља. Забележено је да се број жена под њеном управом у манастиру повећао како се глас о њој као доброј духовној мајци проносио Цариградом. Заједница је тако добила најмање 250 чланица.
Брзо увећање заједнице имало је за последицу да Олимпија потражи помоћ у управљању. Држала је да ће бити од помоћи уколико се заједница подели у четири одељења на челу са ђаконисама. Затражила је од светог Јована да у ђаконски чин рукоположи три њене сестре монахиње у које је имала дубоко поверење: њену рођаку Елисантију, и њене сестре Мартирију и Паладију, које би јој биле сараднице у управљању манастиром. Златоусти је прихватио њену одлуку и рукоположио за ђаконе цркве свете Софије ове Олимпијине духовне сестре.
Олимпија је заиста била блиска пријатељица светог Јована, али и његова ученица. Током многих година Златоусти се саветовао са њом у црквеним питањима и њихово пријатељство је преживело бројна искушења. Не чуди што је она остала верна Златоустом током његовог изгнанства. Свети Јован написао је Олимпији најмање седамнаест писама из изгнаства. У овим писмима карактеристичан уводни поздрав гласи: Госпођу моју, пречасну и богом љубљени служитељку Олимпију ја, Јован епископ, поздрављам у Господу. Као и њен љубљени пријатељ, и Олимпија умире у изгнанству неколико месеци после њега 407. године.
Света Ирина Хрисовалантска, чији се спомен слави 28. јула, живела је крајем деветог и почетком десетог века. Потицала је из једне од најугледнијих породица Ромејског царства, тако да је уживала све повластице њеног сталежа и богатство. Била је позната по томе што је превазилазила племиће у способности доброг одлучивања. Ова њена особина је привукла пажњу највиших кругова царског двора у Цариграду, тако да се она умало удала за цара Михаила III.
На њену срећу, до брака није дошло, тако да је била слободна да се посвети монашком животу ступајући у Хрисовалантски женски манастир у Цариграду. Приповеда се да је смирење које је показала Ирина изненадило сестре у овом великом манастиру. Оне нису очекивале да се ова племкиња према свакој чланици заједнице односи са поштовањем као према царици. Лично је била посвећена молитвеном животу, изучавању Писма и житија Светих. Такође је тражила прилику да се бави и добротворним радом.
Након извесног времена игуманија је умрла и свима је, изузев Ирини, било јасно да она треба да постане нова игуманија. Без њеног знања, монахиње су одлучиле да договоре сусрет са цариградским патријархом Методијем (14. јун) како би решавале питање избора нове игуманије. Монахиње су биле уверене да ће свети Методије донети исправну одлуку, будући да је био поштован због своје прозорљивости. Приповеда се да је Ирина дошла уз велико противљење.
Жене су знале да могу веровати Методију. До овог времена, он је за собом већ имао велико искуство у борби против иконоборства. Његово држање, отвореност духа и недостатак злобе помогли су му да поднесе многе године патње и затвора. Лични интегритет, који му је омогућио да на миран начин остане веран истини, заслужан је за поштовање које су монахиње гајиле према њему.
Како је био обичај, патријарх је примио монахиње у цркви свете Софије и саслушао њихове захтеве. Захваљујући дару прозорљивости патријарх је знао да су жене изабрале праву особу за службу. Без оклевања је устао са престола и затражио кадионицу. Истог трена је отпочео молитву кадећи и појући хвале Господу. На изненађење свих присутних, Методије је отпочео службу током које је најпре рукоположио Ирину за ђакона Велике цркве. „Како њен животописац примећује, Методије је, будући богонадахнут, увидео да је Ирина стекла духовни дар чистоте срца, будући да је најпре желела да угоди Господу, тако да је пред Њим имала смелост. У наставку богослужења ју је поставио за игуманију хрисовалантске монашке заједнице. Једноставно говорећи, Ирина је заправо била увучена у ђаконски чин, будући да у њеном житију нигде не стоји да је она прихватила великодушни позив који су јој упутили свети Методије и њене сестре“. (К. Каридојанис Фицџералд).
Будући да је била духовна мајка заједнице, у манастиру је био обичај да игуманија позива сваку сестру да се ради духовног руковођења са њом нађе у ђаконикону. Приповеда се да је, убрзо пошто је Бог подарио Ирини способност виђења срца других, дубока љубав њених сестара према њој порасла до невероватних размера. За релативно кратко време глас о Ирини као духовној мајци се још више раширио, не само у оквиру самог великог манастира, већ и по целом Цариграду. Манастир је убрзо почео да прима мноштво људи који су долазили тражећи исцељење, заступништво, благослов, савет, духовно вођство и љубав Божију у лику свете Ирине. На овај начин је служила Господу током много година.
Преподобна Радигана (Радегунда), игуманија манастира Светог Крста у Поатјеу, по западном календару слави се 13. августа. Рођена је око 520. године као туриншка принцеза у јужној Галији. Била је супруга франачког краља Клотера I. Чак је и пре брака била позната по побожности и подвигу. Њено племе је, иако очигледно слабије од Клотеровог, имало блиске везе са Цариградом. Њен рођак, Амалафрид, служио је у Цариграду у царској војсци.
Нажалост, Радегунда постаје жртва политичког брака између два ривалска франачка племена. Радегунда је коначно била принуђена да се у осамнаестој години уда. Изгледа да је убрзо након брака почела да води својеврстан двоструки живот. Она не само да је прихватила дужности краљице, већ и већи део осталог времена проводила помажући сиротима и водећи веома дисциплинован духовни живот. Глас о њеној доброти се брзо ширио у осиромашеним и најнижим слојевима друштва. Радегундина делатност је знатним делом била скривена од очију мужа.
Један од њених животописаца укључује у своје дело и опис историјског и политичког контекста у коме је светитељка живела. Током овог периода, јужна Галија је представљала бојно поље између приврженика истока и Запада. Нарочито током Клотерове владавине порасла је тензија између грчких и западних идеја. Не треба сумњати да је ривалство два племена одражавало ове конфликте.
Клотер је описан као суров муж са којим је породични живот био дуги период јада. Вероватно је и физички нападао Радегунду, будући да га историја памти као изузетно насилног човека, човека неутољиве жеђи за моћ по ма коју цену. Чак је и јединог преживелог краљичиног брата држао као заробљеника у замку. Радегунда је побегла тек пошто је Клотер убио њеног брата, тражећи уточиште у служењу Цркви. До тада је у браку са Клотером провела дванаест година.
Уточиште је потражила код епископа Медарда Ноајонског који није желео ни да саслуша њене захтеве. Епископ је био свестан да је Клотер већ посало војску да ухвати краљицу. Радегундине очајничке молбе њен муж очигледно никада није узимао у обзир, па су тако, по његовом наређењу, војници ушли у цркву да је ухвате, иако је епископ служио у олтару.
Клотерови људи су их опколили и почели да претећи вичу показујући намеру да спрече Радегунду да дође до олтара. Најбеснији међу њима је зграбио епископа, на силу га одвукао из олтара у наос цркве, док је краљица, уплашена услед метежа, покушала да се склони са својим женама у ризницу. Пошто се сабрала, Радегунда је преко краљевске одеће обукла монашку и тако, прерушена да је краљеви људи нису могли препознати, кренула према олтару где је седео свети Медард као кандидат за рукоположење у ђаконски чин.
Епископ најпре није хтео да услиши њене молбе. Пошто је оклевао, Радегунда га је подсетила да је он за своје поступке одговоран Господу. Ако оклеваш да ме посветиш, рекла је сигурним гласом, и плашиш се људи више но Господа, мораћеш да даш одговор, пошто ће Пастир од тебе тражити душу његове овце. Пошто прича описује епископа као побожног и часног човека, јасно је да је било потребно мало убеђивања да је прими у ђаконски чин полагањем руку. Радегунда је тада имала око тридесет година.
Када су схватили шта се догодило, њени гонитељи су били дубоко погођени краљичином храброшћу и покајали се због својих поступака, допуштајући краљици да остане у миру. Они су показали дубоку приврженост и поштовање према њиховој сада краљици и служитељки Божијој која је у њиховим очима добила двоструки карактер краљице и жене посвећене за службу Богу. Подсетимо, њен дар служења се почео још раније пројављивати, убрзо након њеног брака. Нема сумње да су макар неки од краљевих људи овога били свесни, што је само повећало њихову радост. Забележено је и да се Клотер на крају покајао због својих поступака.
Света Радегунда је касније основала женски манастир у Поатјеу где се прочула по својој светости. Јасно је да је била поштована као духовна мајка, будући да су од ње често тражили савете, како црквене, тако и световне вође. Њен манастир постаје познат као центар учености те се почиње сматрати местом просветљења. Ово просветљење је имало вишеструки карактер, будући да је њена заједница била поштована као место светости и молитве, учења и чињења добрих дела. Њен манастир је установљен као слободна обитељ (тј. слободна од директне епископске и/или политичке власти, будући да су колд Франака епископи владали инструментима световне власти), где су задовољства ученог дружења, чак и са мушкарцима, била у спрези са молитвом и добрим делима. Упокојила се 13. августа 587. године.
У житијима светих подвижница можете наћи мноштво примера киновијског подвизавања жена у девствености, сиромаштву и послушности, од којих су неки уистину задивљујући. Такав је и пример преподобне Евпраксије († 413), чији спомен Света Црква слави 25. јула. Иако је била кћерка једног велможе, пошто је пожелела да се посвети Богу и да занавек остане девојка, отишла је у манастир, и ево како се тамо владала: служила је сестрама са сваким усрђем и обављала чак и најниже послове са великим смирењем. Чистила је трпезарију и келије, намештала сестрама постељу, носила воду и дрва за кухињу, кувала храну, прала судове из којих су сестре јеле. На свим послушањима манастирским, како се вели у њеном житију, вредније од ње није било… А ево шта се догодило једном приликом. У манастиру је на једном месту лежала гомила камења; игуманија рече Евпраксији: «Дедер, кћери моја, пренеси ту гомилу камења да стоји поред пећи». Евпраксија се одмах лати посла. И премда је ту било и огромног камења, никога није звала да јој помогне, никоме се није пожалила на глад или телесну слабост, него је са највећим усрђем извршила оно што јој је заповеђено. Камење је било пренето; али после неколико дана игуманија се опет обрати Евпраксији: «Знаш, није згодно да оно камење које си пренела остане поред пећи; боље га врати на пређашње место». Евпраксија га одмах поче односити тамо, а за тридесет дана поново их премести на треће место. После тога игуманија је пошаље на послушање у пекару: ту је сејала брашно, месила тесто, кувала, цепала дрва и служила сестрама. И шта је најзначајније: ни на једном послу никада није показала безвољност и леност, никада није пречула оно што јој је речено да уради, никада ништа није немарно обавила, никада ни на кога није узроптала; напротив – на свим послушањима била је бодра, пуна воље и решености да уради оно што јој је поверено и пуна стрпљења. А и поред свих тих, толико напорних, послова никада није занемарила ни обично молитвено правило, ни полуноћницу, ни јутарње појање, ни шести час и вечерње; после вечерњег је давала испосницама храну.
Потресан пример подвижничког живљења у удовству (општежитељног типа) налазимо у житију свете угоднице Божије Павле († 404, спомен 10. фебруара). Света Павла потицала је из угледне и богате породице, а и муж њезин беше племенита порекла. Брак им беше срећан, али не потраја дуго: када Павла тек узе тридесет трећу, супруг јој се упокоји. После смрти његове Павла постаде образац јеванђељског живљења у удовству. Велико богатство које је поседовала давало јој је могућност да брише сузе са лица стотина и стотина сиромаха. Када би се десило да се упокоји који убожјак, Павла би дала новца да се он часно сахрани. Није било болесника који би остао без Павлине љубави. У огромном граду Павла је тражила људе који живе у сиромаштву и невољи да би их тешила. Осећала је тугу ако не би имала прилике да помогне породици која страда. А према себи била је веома строга. Готово да је покидала везе са оним делом света који је живео у безбрижности и весељу. Када би у понечему погрешила, сурово је себе кажњавала… Отишавши на поклоњење светим местима, обишла је све хришћанске светиње у Палестини и у Египту; у Витлејему је, на путу који води за Јерусалим, саградила странопријемницу и мушки манастир, док је сама остала да живи у једном женском манастиру у Витлејему, где је свим сестрама пружала пример смирења. Окружена девственицама, себе је сматрала последњом, и то је показивала и одећом, и гласом, и манирима, и ходом. Спавала је на голој земљи, чак и када се тресла у грозници; узимала је мало хране, и то најједноставније, а понајвише се хранила сузама својим. Осим у дане празника, никада није користила уље. И када су је молили да се мало поштеди, да причува своје ионако слабашно здравље, одговарала је: «Боље ми је да нагрдим лице своје, које сам толико пута излагала погледима других људи белећи га и руменећи га и тиме вређајући вољу Божију; и праведно је да сада мучим тело које је премного сласти окусило; и добро ми је да плачем после толиких безумних весеља и гозби; и дужна сам да власеницом заменим раскошне хаљине којима сам повлађивала сујети и размажености својој; довољно сам се трудила да угодим свету – дошло је време да учиним све како бих макар донекле угодила Богу». Читање Светог Писма било је најомиљеније Павлино занимање, и она је свим силама настојала да његове заповести спроведе у своме животу. Када су на Истоку зли људи почели да јој пакосте, на савет добронамерних хришћана да се удаљи из тих крајева како се не би излагала страдањима, одговарала је: «Зашто бих се склањала од злобе људске? Злобу ваља превазићи дуготрпљењем! Зашто не бих смирењем гордост победила? Зашто, када добијем ударац у један образ, не бих пружила и други?» У предсмртној болести својој Павла је тихо читала псалме. «Можда си се изложила прекомерном страдању, Павла», рекао јој је духовник, али она му је одговорила: «О, мени је тако добро!». Ово су биле последње речи ове свете подвижнице («Преглед житија подвижница Источне Цркве» архиепископа Черњиговског Филарета).
Међу монахињама било је и оних које су се удостојиле мученичких венаца. Таква је била врлинска света девојка, преподобномученица Февронија († 363, спомен 25. јуна). Казивање о њој односи се на моменат када јој је било двадесет година и када се одликовала необичном лепотом. Желећи да тело своје потчини духу, Февронија је толико строго постила и уздржавала се, да се никада ни хлебом није наситила, ни воде напила колико јој воља, него је непрестано глађу, жеђу, многим трудовима, подвизима и краткотрајним спавањем умртвљавала тело своје. Као постеља служила јој је некаква кратка, уска, непокривена даска, а често би одспавала и на голој земљи. Када би се ноћу искушења дотакла њене чисте душе, она би, не часећи ни часа, устајала са постеље своје, падала ничице пред Господом и са многим се сузама молила да Господ одагна од ње злобног кушача – ђавола. Стално је читала свете књиге, и то читање доносило јој је посебну насладу. Пошто је била обдарена изузетним умом, а имала је широко срце кадро да воли огњеном и чистом љубављу, старала се и за спасење других девојака и жена, тако да им је непрестано читала Свето Писмо, објашњавала им га и учила их благочестивости. Да би се уклонила од саблазни, Февронија је увек одвраћала поглед свој од раскошних женских хаљина и украса. И уопште, понашала се тако да се на њој испунила реч Господња: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашега Који је на небесима» (Мт. 5, 16). Добар глас о њој ширио се по читавом граду; свима су уста била пуна хвале када би говорили о њеном корисном духовном руковођењу, о лепоти лица њеног и о доброти њене нарави. И била је, како је забележено, «кротка, смиреноумна, целомудрена и свим врлинама украшена». Љубав њена према Христу била је толика да се, ражегавши се њоме, Февронија добровољно предала мучитељима, који је бацише на страшна истјазанија (= мучења), и сваки уд тела њеног страдао је и трпео муке ради верности тој љубави. Била је обешена и изложена стругању тела; ране су јој паљене ватром, дојке, руке и ноге одсечене. Февронија је, наравно, највише држала до свога девојачког стида, и сурови мучитељи нису то сметнули с ума: зато су је уочи мучења обнажили и тако понижену изложили погледима читавог града. Тако се ова подвижница удостојила муженичког пострадања за свога Небеског Женика.
Свакако да преглед типолошких црта подвижништва светих жена које у монаштву угодише Христу не би био потпун без указивања на оне које су примиле на себе најтежи вид аскезе – јуродство Христа ради. Најупечатљивији пример пружа нам житије блажене Исидоре († 365), чији спомен Црква Христова слави 10. маја. Ова Угодница Божија била је и утемељитељка крстоносног подвига јуродства, прва у историји Цркве која се одважила на тај вид подвижништва.
У Тавенисиотском женском манастиру живела је монахиња по имену Исидора, која је Бога ради примила на себе подвиг јуродства. Пошто су је све монахиње, не знајући њених помисли, сматрале – гледајући искључиво на њене спољашње поступке – глупом, односиле су се према њој са таквим презиром да ниједна од њих није хтела са њом чак ни да седне за трпезу. Од свију је, дакле, Исидора подносила понижења, подсмехе и увреде, али је све трпела ћутећи, у патњама својим благодарећи Богу. При томе, радила је у кухињи, а узимала је на себе и друга манастирска послушања: свима је служила, није се гнушала ни најпрљавијих послова, чак је и нечиста места доводила у ред, и била је, како се вели у њеном житију, «попут сунђера који сваку нечистоту спира и чисти». И такве је трудове непрестано носила, од јутра до мрака обављајући сваковрсне послове и изнурујући тело своје, тако да ниједан час није у испразности провела. Главу је Исидора прекривала некаквом исцепаном марамом, и нико је ниједном није видео да седи за трпезом и једе топлу, кувану храну: она је увек сакупљала само остатке са стола за којим су се остале сестре храниле и тиме утољавала глад своју. Никога није увредила, ни на кога се никада није разгневила, ни због чега није туговала, нити је из ма ког разлога зароптала; увек је ћутала, чак и када би је ударали, када би се према њој са мржњом опходили или рђаво о њој говорили. У таквом је стању провела доста година. Али једном приликом јави се Преподобном Питириму, који живљаше недалеко од манастира у којем се спасаваше Исидора, Анђео Господњи и рече: «Зашто се гордиш због врлинског живљења свога? Зашто, обитавајући у пустињи, мислиш за себе да си велики? Желиш ли да видиш једну жену која је већом врлином испуњена и која је више од тебе Богу угодила? Иди у Тавенисиотски манастир; онде ћеш угледати жену одевену у бедне дроње, која, свима служећи, од свију добија само поруге и прекоре, па ипак се никада срцем није одвојила од Бога, и умом својим увек је погружена у Бога. Немој се собом хвалити, јер пребиваш у осами и нико те не узнемирава». После овог виђења Питирим дође у Тавенисиотски манастир, па, ушавши у цркву, замоли све сестре да се окупе. Изађоше пред њега све сестре осим Исидоре. Питирим упита: «Зар нема овде још сестара?», а монахиње ће: «Све смо овде, оче; само једна малоумна остала је у кухињи». «Доведите је к мени», – каза Преподобни. Тако и учинише. Угледавши је, Питирим паде пред ноге њене и рече: «Благослови ме, мајко духовна!». А Исидора паде пред ноге његове и ускликну: «Ти мени благослов подај, авва, господине мој!». Монахиње после овога призора казаше Преподобноме: «Немој се срамотити, оче! Па она је малоумна!», али он узврати: «Ви сте малодушне! Она је пред Господом виша и од мене и од вас, и свима је нама мајка. Молим се Господу да ме удостоји у дан судњи удела њезиног!» Чувши те речи, све девојке падоше пред ноге старчеве и са плачем му почеше исповедати грехе учињене према Исидори. Једна признаде: «Ругала сам јој се», друга: «Поливала сам је помијама», трећа: «Тукла сам је», четврта: «А мени се десило да сам је палицом ударила!», и тако редом. И припадоше к ногама Исидориним, и мољаху је за опроштај. После овог даогађаја Исидора, не могући поднети славу људску, удаљи се из манастира, и не зна се где је провела последње дане своје. «А сада», – закључује њен агиограф своје казивање, – «од Господа награду на небесима прима јавно, пред свима житељима неба, и са њима заједно у обитељима небеским стојећи, слави Јединога Бога у Тројици».
Феноменологију женског монаштва из анализираног периода изводили смо на агиографском материјалу из разлога што управо светост, по речима епископа Максима (Васиљевића), представља «основни садржај, визију и метод Јеванђеља, до те мере да је надахнула хришћански живот, културу и цивилизацију и тако обележила цео друштвени живот хришћанске Цркве. Хришћани су, као род свети (1. Петр. 2, 9), живели светошћу, општили са светитељима и од њих црпели меру своје културе и цивилизације». Отуда и примери подвижница женског монаштва које је Црква прибројала збору Светих представљају за монахиње из свих епоха и свих народа водиљу у њиховом ношењу благог јарма и лаког бремена завета целомудрености, сиромаштвољубља и послушања.
Женско монаштво првих векова, као што смо показали, представљало је аутентични покрет побожности и духовног плодоношења у благодати и милости Божијој. Његова духовност и његов етос остваривали су се у живом сусрету са Богом, унутар сагласја и јединствености Предања једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Тој духовности били су својствени и теоријски (мистичко-контемплативни) и практични (литургијски, мисионарски, харитативни, просветитељски) карактер, у јединству богољубља и човекољубља, усхођења и силажења. Дубока чежња за Богом својствена подвижницама Христове љубави од самог заснивања монаштва до данас чини да се вековима обнавља вечни завет, вечна посвећеност најблагороднијих кћери Цркве Небеском Женику душа њихових, по заветном обећању Пресвете Дјеве Марије: «Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи Твојој» (Лк. 1, 38). Сведочење и искуство утемељитељки монашког подвига и данас представља, и свагда ће представљати непресушно врело са које ће воду бесмртности захватати душе девојака и жена занетих љубавном чежњом за Небеским Жеником и измењених Његовом божанском љубављу (св. Симеон Метафраст), уграђујући се у здање Града који ће доћи заједно са свима Светима Цркве Божије.
