Тренутак највеће одговорности за мене је био скидање: разне комисије, туширање. Јер, имао сам крст. У стилу припадника старог обеда, врло озбиљан. Сви гледају:
– Крст?
Имао сам тамо човека који ми је помагао, он каже:
– Ма све је то егзотика – шта све омладина данас носи.
Човек из комсомола ме пита:
– Да ли си комсомолац?
– Нисам, – одговарам.
– Примићемо те, примићемо те, код нас се учлањују сви они који још увек нису учлањени.
Стално ми се по глави вртела једна слична ситуација из детињства. Кад су ме први пут одвели у дечји вртић заборавили су да ми скину крст. То је требало урадити зато што би га тамо просто стргли и бацили у клозетску шољу. И дечак до којег сам спавао показао је према мени и рекао:
– Стењајев има крст.
И огромне жене су се бациле на мене малог, а ја сам пао на стомак и стегао крстић рукама. Међутим, скинуле су ми га и бациле у клозетску шољу.
И ево, поново траже да скинем крст! Међутим, сад имам више година, већ сам прочитао књигу „Камо грјадеши“ о првим хришћанина, осећам се много храбрије и сигурније. А што је главно, поука духовника да нико нема права….
Убрзо се по јединици прочуло да Стењајев добро познаје религију. Пришао ми је официр:
– Стењајеве, прича се да се разумеш у религију. Код нас у школском центру има много момака из западне Украјине и сви су просто залуђени за свој католицизам. Гледам већ годинама – све исто. Хвала Богу, секташа нема. Да ли би могао да им одржиш неко предавање?
Мислим у себи: сад могу да кажем да сам и ја верник, а могу и да прећутим. Али нико ме не пита да ли сам верник или нисам. Човек ме је питао да ли могу да одржим предавање о религији.
– Да, могу да одржим предавање, – кажем официру.
– Имаш искуства? – пита.
– Имам, водио сам такве разговоре на омладинским сусретима (имали смо илегалне сусрете православне омладине у Тројице-Ликову). – Читали смо Јеванђеље и после дискутовали о томе.
Он каже:
– Одлично, дајем ти слободан дан сутра. Ако те неко нешто пита, позови се на мене. Иди у библиотеку и припреми се, узми све књиге које су ти потребне.
А тамо је већ била једна група војника који су знали да сам верник. Ми смо већ водили спорове и мене је једном обузео младићки жар, па сам рекао својим опонентима:
– Ускоро више уопште неће бити оних који не верују у Бога, атеисте ће ускоро приказивати на телевизији као ретку врсту!
Узео сам неке хемијске оловке, свеске и у присуству ове двојице која су спорила са мном, свечано рекао:
– Ја ћу данас да радим у библиотеци. Тај и тај официр ми је наложио да размотрим верска питања.
И погледао сам их врло надмоћно, скоро презриво. Стајали су збуњени.
Отишао сам у библиотеку и поштено ћу рећи, ништа тамо нисам читао осим Лихачовљеве серије о књижевним споменицима старе Русије. Нашао сам том о књижевности пре монголског јарма, седео и читао. Мало сам спавао, отишао сам да једем, опет сам одспавао, па сам поново читао. Истина, изабрао сам једну књигу како бих прочитао цитат који ми је био потребан. Враћам се, дежурни ми каже:
– И, јеси ли се спремио?
– Увек сам спреман, као пионир, – одговорих му.
Освануо је тај важан дан који је за мене у извесном смислу био трагичан. Узгред, могу чак да нађем очевице који су били присутни – напредовали су у полицији, сад служе у Москви и до данашњег дана се сећају овог догађаја.
После вечере су објавили: сви треба да иду у лењинску собу у школском центру, биће одржано предавање о религији. А ја до последњег тренутка нисам веровао да ћу моћи да говорим о томе. Одлучио сам да причам тако да траје што је дуже могуће. Многи редови су већ знали да сам хришћанин, а официри још увек нису били у току – нико ме није откуцао.
– Почните, – каже ми.
И ја почех:
– Фридрих Енгелс у свом раду „О историји раног хришћанства“[1] не оспорава чињеницу историјског постојања Исуса Христа. Пољски писац Зенон Косидовски, који обавио низ озбиљних истраживања на ову тему такође се слаже с тим. На који начин наука утврђује да ли је личност постојала у историји или није?
И затим по оцу Александру Мењу (нека му Бог подари Царство Небеско) о историјским карактеристикама Јеванђеља. У том тренутку је један од официра нешто осетио, почео је да маше главом:
– Хтео бих да питам – због чега је хришћанство штетно?
– Ево цитата из Лудвига Фојербаха, – спремно настављам, отварам прву књигу, читам одговарајући, врло дугачак параграф и завршавам наглашавајући – Лудвиг Фојербах је најпознатији атеиста. Ова књига је узета из наше библиотеке! Погледајте, наћи ћете у њој много неочекиваних и занимљивих ствари. Јер, то је прави парадокс, о истинитости хришћанства приморани су да говоре чак и његови непријтељи!
Држао сам се једно четрдесет пет минута. Да сте само могли да видите лица ових дечака, унијата! Гледали су с таквим одушевљењем, с таквом радошћу. А кад смо ишли на предавање један од њих ми је показао чепове за уши и рекао:
– Видиш чепове за уши, Стењајеве? Нећу те слушати, ја сам верник.
Извадио их је из ушију и седи, слуша.
Кад су официри на крају схватили шта се дешава главни се прибрао:
– Сви устаните! Изађите! Стењајеве – остани!
Опколили су ме и прво питање је било:
– Ко је све ово организовао?
– Како ко? – кажем. – Ево друг официр ми је пришао и упитао ме је да ли могу да одржим предавање о религији. Одредио ми је време за припрему. Извукао сам цитате из Лудвига Фојербаха, то је познати безбожник, из друга Енгелса – његове мисли су за мене као верника такође занимљиве…
– Зашто ниси рекао да си верник?
– Па зар морам свима дар причам да сам верник? Код нас су сви равноправни, у нашој земљи ни за кога не могу постојати привилегије. Или сам ја као верник за вас човек ниже врсте?
Они се згледају, а на лицима им је такав израз… Чак ми је севнула мисао да ће ме пребити. После тога главни каже:
– Иди, једи, ако треба, иди да спаваш – сад си слободан. Ујутру ће бити устајање, а ти лези, немој да устајеш. Устаћеш кад ти буде речено.
Исповедање вере
Рано ујутру је било устајање, сви су скочили, неверујући ми вичу:
– Стењајеве, устај! Што се ваљаш у кревету?
– Ја сам јуче држао предавање, дозволили су ми да се одморим, – добацујем им немарно.
Пробудили су ме нешто пре десет сати, кад су се већ окупили начелници, кад су већ размотрили ситуацију и одредили стратегију и како ће се понашати. Прилази ми млади официр који је присуствовао предавању и који ми је лично предложио да га одржим. Њему чак нису дозволили да оде кући после дежурства.
– Обуци се, – каже ми. – Обавезно реци да си од свих сакрио да си верник.
– Ма немој – сакрио! Сви знају! – и показујем на своје груди, где је крстић.
Он каже.
– Ја увече нисам с вама и не гледам ваше торзое. Није ми познато шта тамо виси – Мики Маус или нешто друго!
– Код нас сви знају да сам верник.
У том тренутку је поред протрчавао неки војник, официр га је зауставио и упитао:
– Да ли знаш да је Стењајев верник?
Он каже:
– Наравно, записао ми је молитву „Оче наш“!
– Марш одавде! Лудница!
Помогао ми је да се обучем, преконтролисао је да ли сам зашио нови оковратник и да нисам заборавио да оперем зубе. Брижно ми је поправио униформу – као да се спремамо на неку свечаност.
– Добро, идемо!
Улазимо. Седи пуковник Левитин – један од начелника школског центра; седи онај несрећни Мигајев из ГСЦ (узгред речено, његову тајну нису открили); из Москве су дошла двојица цивила. После су ми рекли да се већ одавно налазим под њиховом присмотром. И психијатар – то се подразумева.
Левитин је одмах испалио, не рекавши ни „добар дан“:
– Одржао си предавање о Богу? О, свака част! Значи, ти си наш верник?
– Верник сам од детињства, крштен сам, све како је ред и како доликује, – кажем.
– Да ли знаш Символ вере? Хајде, реци им Символ вере!
Ја изговарам Символ вере, а он с таквом злобом гледа присутне официре.
– Дакле, он зна и Символ вере! Ви не знате војни устав као што он зна Символ вере! Значи, сами су те позвали, сами су окупили народ и дозволили су ти да све то проспеш пред нашу омладину! Седи, седи, поштовани, и сад нам испричај од самог почетка како је све то било организовано. Ти си Московљанин, такви овамо доспевају само преко везе – ко ти је помогао у сабирном центру, причај!
Овде је мој задатак био да не слажем, зато што човек у том случају губи Божју помоћ. Господ је рекао: А кад вас поведу да вас предаду, не брините се унапред шта ћете говорити, нити се припремајте, него што вам се даде у онај час оно говорите; јер нећете ви говорити него Дух Свети (Мк. 13, 11). Главно је да чиста срца будеш спреман да говориш, а за остало се не брини. И ја му кажем:
– Кад су ме прозвали као Стењајева Олега Викторовича…
А за њих су то били непотребни детаљи, Левитин тера своје:
– Јесу ли те прозвали једном или како?
– Пуно презиме, име и патроним су рекли – кад сам био сигуран да управо мене прозивају – само једном,
– Добро. И где си се после тога налазио?
– Из једне просторије су ме пребацили у другу. А после је по нас дошло возило и одвезло нас је.
– Стењајеве, ти имаш московску пријаву боравка. Није могуће да дођеш у Подмосковље, у Реутово-3 без протекције. Причај све до почетка: како си доспео овамо?
После су отрчали да претресају моје ствари. Донели су цео садржај ноћног сточића, тамо је био нотес. Ова двојица цивила су узела нотес и одмах су погледала списак телефона.
– Аха, ево, „отац Александар“, број телефона се завршава на… То је Мењ. „Отац Димитрије“, број се завршава на… То је Димитрије Дудко. Узгред речено, осам година је одробијао, – објашњавају онима који нису у току.
Кажем:
– А да ли имате дозволу јавног тужиоца за претрес? Или се то тако ради код вас?
– Шта то значи „код вас“? А код кога сте ви? Нисте код нас?
Кад бих детаљно причао било би ту још много разних момената, али су донели следећу одлуку: нећу служити у Реутову, такође, немам права да служим у музичкој јединици на Преображенки. Формални разлог је то што нисам комсомолац. Место моје следеће службе је био Сибир.
– Прекосутра ујутру ћеш се попети на горњи спрат – тамо ће се окупити „кажњеници“ који такође иду далеко да служе – дакле, идеш с њима.
У јединицу сам се вратио уморан. Тамо су сви мислили да ме је издао човек из комсомола, због нечега су сви били сигурни у то. Кад прође поред некога, обавезно га додирне чизмом: „Причаћемо о томе!“ Он је легао у кревет и покрио се по глави.
– Ма пустите човека, – кажем, – није он крив.
– Олеже, а где идеш? У Сибир? Немој много да се секираш, и у Сибиру живе наши људи! Направићемо ти испраћај!
Однекуд се појавише лимунада, кекс, ко је шта имао. У том тренутку улази дежурни официр, громада од човека: згодан, леп, прави делија – он је сутрадан морао да ме изриба пред стројем – зове:
– Хајде код мене да попричамо.
Улазимо: насецкана сланиница, мало алкохола, хлеб, некакво пециво.
– Кад сам испричао мами да имамо верујућег војника одмах је све то послала. Слушај, Олеже, ти си за мене јунак, али ћу сутра да те грдим, чак ћу и да те псујем. Имај у виду: сутра ћу пред стројем морати да те испреслишам и то најгорим речима. И биће ми одвратно у души – не можеш ни да замислиш! Јер ја сам из западне Украјине, а код нас су тамо сви верници од детињства. Сад седи и одмарај се! Хоћеш да ти овде прострем душек? Наћи ћемо радио. Или да попричамо – хоћеш?
– Боље да попричамо, – кажем.
А војници су мислили да су ме одвели на мучење – нисам само ја осећао како се око мене стеже обруч официрске антипатије. И одједном! – куцају на врата:
– Треба нека помоћ?
Неколико минута касније опет:
– Треба ли помоћ?
Овај официр каже:
– Добро, иди код њих, почасти их лимунадом, сланином, иначе ти неће дати да се одмориш. После се врати.
Идем, па се сетих Бондарчука, који је после испитивања код фашиста носио својим логорашима комад сланине у бараку.[2]
– И је ли? Је ли те мучио?
– Све је у реду, момци, није лош човек, хајде да седнемо!
Нисам могао све да им испричам.
____________
[1] Энгельс Фридрих. К истории первоначального храстианства. Москва: Политиздат, 1976.
[2] Филм „Човекова судбина“ (1959).
Са руског Марина Тодић
Pravoslavie.ru
