Божански закон нас учи да су све заповести садржане у двема заповестима:
Прва заповест је: „Љуби Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом свим бићем својим“ и друга заповест је: „Љуби ближњег свога као самога себе“. Законик који је покушао да искуша Господа и Спаситеља нашег, поставио му је једно занимљиво питање: „Ко је наш ближњи?“
У старту ово питање указује на неку врсту поделе и класификације на основу које ми треба да бирамо у нашем животу кога то треба да волимо, а кога то не треба да волимо; са ким треба да будемо пријатељи, а са ким не треба да будемо пријатељи. И да се не варамо, сви ми у животу то врло често радимо. Волимо да се дружимо са људима који су лепи, који су занимљиви, који су добри и који су утицајни. Избегавамо оне мале, избегавамо оне који су у невољи, избегавамо оне који по било каквој класификацији, нашој потреби, нашој жељи, нашем интересу и користи, не могу да угоде. Посебно умемо да се гнушамо оних најпотребитијих и оних којима је помоћ највише потребна. Међутим Јеванђеље нас учи да љубав не познаје класификацију и да љубав није ствар неке идеје и неког прогласа и програма. Већ да је она конкретна ствар, то јест – теренска ствар. Ми смо дужни у конкретној ситуацији нашег живота да, када се сретнемо са човеком којем је потребна љубав, да му је пружимо.
Ко је тај човек, ми то не знамо. Можемо ми волети читав свет и жалити људе који страдају широм света од разних мука, ратова и болести, али ако конкретног човека – нашег комшију, брата, пријатеља, непријатеља, било ког човека којег нам је Господ упутио у увом животу, и са којим се сусрећемо, ако њега занемаримо, онда наша љубав није права и није истинска.
У данашњој јеванђељској причи о милостивом Самарјанину видимо како су поред претученог и измученог човека прошли један свештеник јудејски и један Левит, плашећи се да застану да не би настрадали као тај мученик који је пролазо тим опасним путем. Они су само наставили даље, журећи на своје обавезе и задатке, испуњавајући форму закона, заборављајући на конкретну љубав. Тек је од Самарјанина, који је исто туда пролазио, стигла помоћ намученом и рањеном човеку. Управо од Самарјанина од којег се то најмање очекивало, јер су Самарјани у оно време у земљи јудејској, били народ који је био одбачен и који није био прихваћен од Јудеја и који се сматрао изопштеним и искварене вере.
Кроз лик милостивог Самарјанина пројављује се сам Господ. Господ је тај који помаже али нам и причом указује како би требало да се и ми опходима једни према другима. Открива нам тиме још једну тајну и једну истину, да је и сада некоме потребна наша помоћ и наша љубав, а љубав је ништа друго, до давање предности другоме у односу на себе. Дакле када год смо спремни да се одрекнемо нечега свога, да жртвујемо себе, да дамо предност ономе другом, тада творимо хришћанску љубав. Можда већ данас треба помоћи неком рањенику, неком мученику, некоме ко је тужан, некоме ко је уплашен, и гледајући на то из перспективе Царства Божијег, када дође коначни суд, можда ће управо тај човек бити наш спаситељ. И када се ми појавимо и када се окрене ситуација, када изађемо пред Престо Господњи, рањени многим греховима које смо у животу починили, оптерећене савести, можда ће пред нас управо изаћи тај човек којем смо ми помогли и рећи: „Господе, овај човек је мени помогао, буди ти сад милостив према њему!“
Тако да увек имамо ту свест да сваког човека поштујемо, да будемо спремни да у сваком човеку видимо лик Божији и да не пропуштамо те прилике, јер Господ се не може нама јавити, не можемо га примити, не можемо се сјединити са Њим осим кроз другог човека. Господ се нама јавља и тражи нас управо кроз ове, који су потребити. И ако ми прођемо поред њих и заборавимо их, и не приметимо их, а са друге стране се дичимо како имамо пуно пријатеља, како смо добри људи, како смо велики домаћини и како смо поштени итд, али ако заборавимо тог човека којем тренутно треба помоћ и којем треба наша љубав и који се налази пред нама, сетимо се да смо можда ми, управо кроз њега, одбацили живога Бога.
Зато, не судимо никоме имајмо љубави за све и то је најсигурнији, најбољи и најутврђенији пут ка сигурноме спасењу.
