Прота Милорад Голијан надалеко познат по свом невероватно животу од недавно је становник Ноћаја. За њега се вежу многе приче, а колико је његов живот био занимљив говори у прилог и чињеница да је снимљен документаран филм о њему.
Завршио је Kарловачку богословију, радио као свештеник у Власници одакле је протеран и од својих људи одбачен након што је спасао живот два имама, нашао се у Сремској Митровици где је радио као уредник Српског Сиона и као сарадник некадашњег М радија и М телевизије, један је од оснивача Фестивала беседништва у Митровици, учесник великог броја трибина, плодоносни писац иза којег стоји 15 написаних књига, за сада. Прота Милорад је и седам година слеп.
„Волео сам да видим природу и уживао сам у њој, волео сам да посматрам живот око себе, а сада не знам када је дан, а када ноћ, али духовна радост и духовна љубав у мени постоји тако да издржавам живот у мраку, волим га и он има смисао“, започиње причу прота који је ослепео услед болести. О махом свим сегментима његовог живота постоји нека врста записа, али онај који му је у последњих година најдражи и о коме радо прича, а о којем га признаје најмање питају јесте његово стваралаштво, посебно дела која је стварао у последњих седам година колико дуго не види. У писању му помаже супруга Милица која је на себе преузела да „буде његове очи“.
„То што сам слеп мене није зауставило, јесте ме успорило, али не и зауставило, јер сам и даље доста активан. Наравно за разлику од времена када сам видео и када сам могао да пишем научне књиге, а издао сам их три, сада могу да се изразим само у форми романа“, каже прота.
Он се присећа времена када је почео да се бави писањем, тада је био је уверен да то је он створио није добро, прве његове написане приче новинарска критика дочекала је на нож, али један скроман коментар од колеге подстакао га је да настави да пише, то му је показало да обичним људима његово писање прија, да им је блиско и нешто у чему могу да се препознају.
Живот у мраку као такав прихватио је и покушава да из њега извуче максимум, каже да је изградио своју животну филозофију и да би сви требали да ураде исто. Своје слепило посматра као једну врсту казне за добро дело, спашавање имама, те каже да је тако одвајкада, што је добро дело веће, то је и казна већа, али онај осећај које то дело произведе у човеку је немерљиво и неописиво.
Романе пише по надахнућу и никада не зна каква ће књига на крају да испадне, често у своје романе зна да убаци ликове које није планирао, да их „пусти“ да сваки од њих исприча своју причу, првобитна замисао књиге коју крене да пише му се, признаје, некако увек разликује од готовог производа.
Од 15 објављених књига 5 је написао као слеп човек то су књиге „Слика икона“, „Пас на путу“, „Kолиба Тодора рибара“, „Стена у порти“, „Чизма златом окована“, а у припреми је и шеста књига која ће носити назив „Глогов трн поред пута“.
Kод свих тих књига мучило га је једно, није могао да врши исправке и преправке које е небројено пута знао да ради на књигама које је писао док је видео.
“Kњиге које сам писао као слеп нисам могао да уредим, цензуришем или преправљам поправљам. Супруга често чува унуке и нема превише времена да се посвети мени, односно писању за мене. Трчи она на све стране, ја је стидљиво с времена на време приупитам када би могли писати, на чега начешће добијем одговор „пусти ме сада крају“ и тако. Kада нађе времена онда јој ја издиктирам понешто и тако стварам. Незгодно је, али функционише“, каже кроз смех прота.
Он додаје да има неописиву потребу да пише и да својим писањем жели да чини да се људи добро осећају, слава и зарада никада га нису занимале, не прави промоције књига и увек људима поручује да не узимају и не купују ни његове, ни било које друге књиге уколико их неће прочитати.
“Било који моји романи када читалац узме да га чита, па чак и мени када слушам док ми их неко чита, знају да делују једноставно, али ту је замка за читаоца, јер ће га роман полако и сасвим неприметно, али сигурно увући у проблематику живота и проклетих питања, а то је откуд зло у свету, како га савладати, како човеку помоћи, што ја на неки начин и покушавам да кроз моје романе”, прича Голијан.
За крај он додаје да је сваки свој роман отпатио и да онај ко жели квалитетно да ствара, односно да пише мора све о чему пише управо да отпати, да проживи, јер ће само на тај начин то дело бити искрено, уверљиво и блиско људима.
Озон
