Ићи путем добра исто је што и усходити на гору: колико је ту само напора, тешкоћа и непријатности! Напротив, пут греха личи на силажење са горе: он је лак и препреке се не виде услед брзине хода. Стога је на путу добра
неопходна и нарочита усрдност, и (духовно) руковођење и предострожност.
На том путу не треба имати у виду ништа што је земаљско и трулежно, него само оно што је небеско и вечно, уколико желимо да усходимо, а не да силазимо. И као што у онога ко се успиње на гору, уколико погледа наниже, долази до неког помрачења (вртоглавице), тако и код онога који усходи путем врлина, уколико се пажњом (изнова) прилепи за земаљске утехе, долази до помрачења душевнога ока.
Треба да гледамо нагоре зато што је тамо наша Глава – Христос Господ, тамо је наша ризница, тамо је вечни живот. Немојмо слабити у усхођењу, нити падати духом, видећи висину на коју се треба попети. Ми сами немамо снаге да се попнемо до врха, али близу су помоћ Божија и заступништво Божије.
Извор: Добротољубље за сваки дан
