Ове године, у мору тешких вести, навршава се и 108 година од најпознатије поморске несреће свих времена – потонућа које је остало не само увек актуелна, него и једна од најзанимљивијих прича свих времена, из које још увек учимо. Наиме, у ноћи, 15. априла 1912, “непотопиви” РМС Титаник је на дно Атлантика за собом одвукао 1514 путника и чланова посаде.
Пун век касније, број измишљених јунака који тону у књигама, филмовима и стриповима о Титанику превазилази за целих 17 број људи који су заиста настрадали када је стварни брод потонуо на линији између Саутхемптона и Њујорка.
Цео случај је одавно постао архетип, а сам назив брода, Титаник, прерастао је у синоним за потонућа свих врста. Но, зашто се овај догађај толико урезао у колективно памћење и тако снажно се издвојио од других сличних што поморских, што других саобраћајних несрећа?
Титаник има све елементе добре приче, од којих су готово сви с временом постали општа места. Овај за своје доба заиста фантастичан брод, узгред проглашаван за “непотопив”, тоне буквално на свом првом путовању од Европе до Америке. Капетан Едвард Смит одлази на дно заједно са бродом за који је веровао да му лед не може ништа. Док брод тоне у северни Атлантик, група од осам музичара на палуби свира “Nearer, My God, to Thee” (Ближе, Боже мој, Теби).
Осим једне од првих употреба Морзеовог позивног сигнала СОС, који се користи од 1909. године, случај већ у своје време шаље и бројне друге поруке, а најпре ону о ароганцији индустријских магната и моћи која је очас отишла на морско дно након готово безазленог судара са једним леденим брегом.
Пре имена које ће постати „злогласно“, брод је носио радни назив Брод 401. Са каснијом ознаком РМС (Royal Mail Ship), брод Титаник је био један од оних који су са Краљевском поштом имали уговор о преносу поште. Но, он је, пре свега, луксузни путнички брод.
Изграђен је у Белфасту између 1909. и 1911. у бродоградилишту “Харланд и Вулф”. Ово је бродоградилиште имало уговор са компанијом “White Star Line”, иначе у власништву магната Ј. П. Моргана, која је у превозу путника водила трку са у то доба све већом конкуренцијом.
Титаник је брод из серије која представља зенит употребе парних машина у поморском транспорту. Са идејом да се повећа број путника на уштрб брзине коју су нудиле друге компаније као своју предност, “White Star Line” је у серији Олимпик изградио три гигантска брода, а поред Титаника у ову класу спадају РМС Олимпик и РМС Британик. Ови бродови су имали огромну снагу, од читавих 46.000 коњских снага, носили су океаном хиљаде тона и били покретани огромним парним цилиндрима.
Од самог почетка, прича о Титанику носи јаку социјалну компоненту. На њему су током његове прве и једине пловидбе путовали неки од најбогатијих људи на свету тог доба. Између осталих, милионери Џон Јакоб Астор, Бенџамин Гугенхајм и Исидор Штраус.
Но, док су на горњим од 11 палуба Титаника боравили највећи индустријски магнати, у другој и трећој класи су океан прелазили убедљиво најсиромашнији емигранти из Ирске, Норвешке и других делова Европе, трагајући за срећом у Њујорку, граду наде.
На крају, током потоње трагедије, причу о социјалном удесу је зачинио и селективни начин спасавања, који је осим по геслу “прво жене и деца” спровођен и логиком “прво богати па сиромашни”, што је довело до тога да настрада много више путника у трећој (24 одсто преживелих) него у првој класи (62 одсто преживелих).
Оно што потонуће Титаника чини тако упечатљивим није само његова прича, већ и то што он представља – симболички завршетак једне епохе. Сам брод је, по својим карактеристикама, величини, снази и опремљености био буквално технички врхунац индустријске револуције. Као што је експлозија цепелина Хинденбург најавила крај међуратне ере, а трагедија у Чернобиљу указала на крах комунизма, Титаник је, у освит Првог светског рата, најавио нову еру.
Титаник је испловио из Саутхемптона у Енглеској 10. априла 1912, да би истог дана у Шербуру у Француској пристао и укрцао путнике. Дан касније, 11. априла, пристао је и у Ирској, у луци Квинстаун, а потом је запловио на вишедневну пловидбу ка Халифаксу и на крају ка Њујорку у Америци. Пловећи леденим, али кристално мирним северним Атлантиком, провео је пет безбрижних дана на отвореном океану.
У ноћи између 14. и 15. априла, око 23 часа, море је и даље било мирно, мада хладно, а већина путника већ је спавала. Када се са палубе зачуло: “Ледени брег тачно испред!”, команда је нагло променила курс кретања брода. Но, за маневрисање је требало нешто времена, а већ је било прекасно.
Четири сата касније, након драме која ће бити препричавана пун век, РМС „Титаник“ је потонуо у водени амбис дубок 3784 метара.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
