Свака недеља Великог поста има две теме, два значења. С једне стране, свака припада једној секвенци у којој се откривају ритам и духовна „дијалектика“ Великог поста. С друге стране, током историјског развоја Цркве свака недеља за време поста добила је и другу тему. Тако, прве недеље Црква слави „Недељу Православља“ – подсећајући се победе над иконоборством и на поновно увођење прослављања икона у Цариграду 843.год. Веза ове прославе са Великим постом је чисто историјска. Прва „победа православља“ десила се баш у ову недељу. Исто важи за прославу св. Григорија Паламе, друге недеље Великог поста. Осуда његових непријатеља и потврда његовог учења од стране Цркве у 14.в. била проглашена као друга победа православља. Због тога је уведено да се његова годишња прославља одржава друге недеље Великог поста.
Важне и осмишљене по себи, ове прославе су као такве независне од Великог поста и ми их можемо изоставити у нашим разматрањима. Са Великим постом је више повезано прослављање успомене на св. Јована Лествичника, четврте недеље и св. Марије Египћанке, пете недеље. И једном и у другом Црква види истакнуте носиоце и унапређиваче хришћанског аскетизма. Св Јован је изразио принципе аскетизма у својим делима, а св. Марија у свом животу. Њихово прослављање у другој половини поста очигледно је имало за циљ да охрабри и одушеви верне у њиховој решености да издрже у својим духовним подвизима. Али пошто аскетизам ипак треба да буде отелотворен кроз праксу, а не само прослављан, прославом наведена два светитеља циља се на наше личне напоре у посту…
Што се тиче прве и основне теме у недељама поста то је она првенствено истакнута у одељцима који се читају из Светог Писма. Да бисмо разумели њихов ток морамо још једном подсетити на првобитну везу између Великог поста и Крштења и значаја поста као припреме за Крштење. Ови одељци су саставни део раних хришћанских катихеза. Они објашњавају и резимирају припреме катихумена за пасхалну тајну крштења. Крштење је улаз у нови живот, који је објавио Христос. Катихуменима је овај нови живот наговештаван и обећан и они га примају вером. Они личе на људе Старог завета који су живели својом вером у обећању, а његово испуњење нису видели.
Ово је тема прве недеље. Пошто су поменути праведници Старог завета, Посланица изводи закључак
„… сви ови, иако су посведочени за своју веру, не примише обећања, пошто је Бог за нас предвидео нешто боље…“ (Јевр 11:24.26. 32-40; 12:2) .
Шта то значи? Одговор налазимо у Еванђељу које се чита прве недеље:
„…видећеш и веће од овога. Заиста, заиста, кажем вам, видећете отворено небо и анђеле Божије како се силазе и пењу на Сина Човечјег.“
Ово значи: ви оглашени који верујете у Христа, ви, који желите да будете крштени, који се припремате за Пасху – видећете васпостављање новог доба, испуњење свих обећања, пројаву Царства Божијег. Али видећете то једино ако верујете и покајете се, промените свој ум, ако имате жељу, ако прихватите напор.
На ово нас подсећа читање посланице на другу недељу:
„Зато треба већма да пазимо на оно што смо чули, да не промашимо циљ… Како ћемо избећи ако пренебегнемо толико спасење?“ (Јевр 2:1-3).
У Еванђељу друге недеље слика овог напора и жеље је показан у причи о одузетом , кога су до Христа спустили кроз кров:
„…и кад Исус виде њихову веру рече одузетом: сине, греси су ти опроштени“ (Мк 2:1-12).
Трећа недеља је недеља Крста. И Еванђелска тема је о Крсту:
„…Јер користи ли човеку да задобије сав свет, а душу своју изгуби? Јер што ће човек дати у замену за душу своју?“ (Мк 8:36-9:1).
Од ове недеље па надаље, одељци који се читају из Посланице Јеврејима, откривају нам значај Христове Жртве преко које смо добили приступ у „унутарње одаје иза завесе“, тј. Светињу над светињама (јев 4:14-5:6; 6:13-20; 9:11-14) Царства Божијег (Трећа недеља, Четврта недеља и Пета недеља), док се у еванђељу св. Марка објављује добровољно страдање Христово:
„Син човечји биће предан у руке људи и они ће Га убити…“ (Мк 9:17-31) – Четврта недеља
и његово васкрсење:
„и трећи дан васкрснуће.“ (Мк 10:32-45) – Пета недеља.
Катихеза припрема за велику тајну се приводи крају. Одлучујући час човековог уласка у Христову смрт и васкрсење се приближава.
Данас не постоји припрема оглашених за Крштење, али мада крштени и миропомазани, нисмо ли у извесном смислу још увек „катихумени“? Зар не отпадамо све више и више од велике тајне које смо постали учесници? Није ли нам потребан у животу који представља непрестано отуђење од Христа и Његовог Цасртва, – овај годишњи пут који нас враћа до самог извора наше хришћанске вере?
Велики пост, о. Александар Шмеман
