Данашње време, време високих технологија и убрзаног развоја цивилизације, учинили су нас хиперактивним, нервозним људима који стално негде журе, који су све време под стресом и немају стрпљења, нити разумевања ни за кога.
Прође хаотичан дан и ми, одједном, почињемо да схватамо сву важност речи светих старац и духовника нашег доба, који кажу да човек у време ћутљиве, безметежне молитве осећа мир као да се налази негде у некој удаљеној пустињи или дивљини. Одједном, у ћутљивој молитви постајеш свестан да имаш у себи велико богатство – мир Божији, иако ништа не поседујеш. Осећаш се суштински корисним, иако ништа конкретно не чиниш.
Али, како је могуће донети људима корист ако ништа не чиниш? Пре свега, тако што ћеш престати да оптерећујеш и замараш своје ближње. Да, да! Почни да општиш са њима без раздраживања и нервозе. Ако људе око себе не будеш оптерећивао својим проблемима и стресом, гневом и гунђањем, пребацивањем и свађалаштвом, самим тим ћеш чувати њихов унутрашњи мир, чуваћеш их од себе, а то ће им бити од огромне помоћи. Ако из корена измениш свој егоистични, себични начин понашања и опхођења према други људима, то ће донети велику духовну корист и њима и теби.
А све ово постаје могуће ако човек почне да се погружава у молитвено тиховање. После погружавања у молитвену тишину срца и ума, човек се у хаотични живот свакодневнице враћа духовно лепши, мирнији и кадрији да помаже људима.
Из књиге – Живот у свету без Христа
