Тврди смо у души, тврда нам срца, тврде мисли.
Млаки у молитви, заборавни у благодарности, шкрти у љубави.
Изговори, од јутра до сутра.
А где је молитва? Лако нађемо речи за изговор, за оправдање, јевтин алиби…
Стиска с временом, умор, превише обавеза, касније ћу… Само неки, обично најчешћи, изговори.
Колико пута у току дана нешто од овог изговоримо?
Колико пута, у току дана, чујемо ово од других?…
Често…
Претворили смо живот у изговор…
Нигде подвига, труда, трпљења, залагања… Бруји све од оправдања …
А да ли је тако, да ли мора тако?!
Зар немамо неколико минута, да од срца, захвалимо Господу. Није потребно много ни времена, ни речи, довољно је бити искрен и душом мислити, срцем зборити.
Сваки изговор, свако оправдање воде тамо где не бисмо требали да идемо. Сваки изговор следи путоказ у таму, лењост, маловерност, охолост.
Сваки изговор и оправдање, сантиметар по сантиметар, емоцију по емоцију, води нас даље од Господа, ближњих, цркве, себе… Траса је то, на изглед безазлена, али прекривена тамом, измаглицом, клизавим тлом.
Падамо од умора, али зар не можемо рећи :“ Хвала Ти Господе“?!
Не треба много а значи све.
Изгубисмо се у мору изговора… Један изговор, затим још један, па још један, и тако, идемо у духовну провалију, следимо стазу која води у бесмисао, све више смо лењи, све даљи од спасења.
Зар је немогуће престати са тражењем оправдања?
Да ли смо свесни да је сваки наредни изговор, који користимо да одложимо и заобиђемо молитву – само јадан трзај?
Изговор за духовно умирање и губљење себе?
Без молитве, зарасле ране прокрваре.
Морамо да се, за молитву, боримо, да се трудимо, да ‘загриземо’ и не пуштамо. Слабићи смо ако дигнемо руке, ако изговори победе…
Тргнимо се, пробудимо се, устанимо и вратимо се правом путу. Оставимо изговоре, оправдања, алибије и будимо верни, потрудимо се, пренимо се из лењости и одлагања. Време без заустављања одлази, па када већ одлази нека то буде уз молитву, подвиг, на који смо сви позвани, уз захвалност. Будимо Господа достојни, свесни његове љубави и доброте. Нек победи радост вере и молитве.
Доста је изговора…
Изговор је пречица за грех.
Молитва је наш лек.
И, на крају, сасвим је тачна она изрека:
„Ко хоће нађе начин, ко неће нађе изговор“.
