Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим, и, можда, напишем.
Тражим већ годинама ту страшно важну реч која би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама. Пре тога, отварам сандуче за писма (можда ми је неко послао поштом?), али тамо су само неплаћени рачуни и опомене. Одлазим да је тражим по Теразијама; можда седи пред Москвом и пије пиво, а можда је у киоску с новинама.
„Шта радиш?“ – питају ме познаници.
Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу да је нађем?
Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места….
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао…
Тражи се нада… она давна нада полагана у себе саме и у време које долази.
Траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав…
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу.
Он се тражи…
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули, а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот.
И он се тражи – тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
„Шта радиш?“ – питају ме познаници.
Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не могу да је нађем?
Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису хтели ништа нарочито. Лепо се види: умрле су у њима праве речи, а остали само бројеви и општа места….
Тражи се један свет, прекјуче ишчезао…
Тражи се нада… она давна нада полагана у себе саме и у време које долази.
Траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав…
Тражи се онај улични часовник на бандери под којим смо чекали, онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу.
Он се тражи…
Једанпут бисмо приметили да мала казаљка стоји на шест а велика на дванаест, и не бисмо се честито ни окренули, а казаљке су поново стајале на шест и на дванаест, само би између та два погледа протекао цео живот.
И он се тражи – тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
