„Jeр узвишавање не долази ни oд истока, ни од запада, ни oд пустиње, нeгo je Бoг судија, једнoгa понижује а другога узвишује. Jeр je чaшa у руци Господу вино ври, нaточио је пуну…“ (Пс. 75:6-9)
Историјско-географска и културно-политичка подела света па чак и саме Европе на „Исток“ и „Запад“ у данашње време је крајње релативна. Она је, уосталом, била условна још у Римском Царству, у хеленском свету, у Средњем веку, када су неки народи, нпр. Арапи, играли важну улогу на огромном подручју од Мале Азије па све до Пиринејског полуострва. За Русију, која се географски налазила на размеђи Европе и Азије, Запада и Истока, од почетка њеног постојања као државе нарочито је карактеристично заједништво историјског и духовног живота ова два света што се међусобно прожимају. Као што је познато, руско Православље има заједничка исходишта са грчким Православљем у богословским учењима Отаца која сежу уназад до епохе једне јединствене, неподељене Цркве.
Судбоносну улогу при настанку предубеђењâ код Руса према западним хришћанима (Латинима) одиграла је агресија Швеђана и немачког Тевтонског витешког реда на Русију у 13. столећу, у оном тренутку када је Русија бранила и спасила Европу од монголског и татарског освајања! Свети благоверни велики кнез Александар Невски потукао је Швеђане (1240) и Тевтонце (1243) и спасао Русију од насилне латинизације.
После Фирентинске уније (1439) и пропасти Константинопоља (1453), коју су Руси прихватили као Божју казну за одступање од чистоте Православља, у Руској Цркви се пробила свест о њеној изабраности као светог чувара неповредивости апостолске вере.
До 16. века Русија је остала драгуљ васељенског Православља и чувала је то духовно наслеђе у готово постојаној чистоти. Она није била погођена ни европском Ренесансом, нити пак Реформацијом. Међутим, у 16. веку се, како то каже протојереј Георгије Флоровски, десио „сусрет са Западом“ («Wege der russischen Theologie» /»Путеви руског богословља»/. 2. погл. Париз, 1937). У животу Русије 16. столеће се показало као трагично и забрињавајуће доба: из Пољске и Литваније, које су биле захваћене Реформацијом, почела су у Русију да продиру учења антитринитоваца или социјана.
Један део јужноруских православних епископа признао је примат папе и прихватио унију (1569) која је руским православним верницима наметнута у пољско-литванској држави. Ова немирна времена (1606-1613), освајање Москве од стране пољско-литванских трупа и скрнављење светих места руског народа још више су појачали непријатељска расположења у Русији према Западу. У 17. веку католицима су били забрањени приступ у Москву и општење са протестантима.
Утицај Запада на Русију могао се у овом периоду уочити претежно на пољу занатства и технологије, као и војних вештина… Овај утицај се у знатној мери повећао за владавине Петра Првог, који је „разбио прозор према Европи“ и отворио Русију широком утицају Запада. За линију раздвајања источног и западног Хришћанства (Православља и Католичанства) могла би се, да нема Пољске, сматрати немачко-словенска граница, пошто Словени-Пољаци претежно припадају Католичкој Цркви.
Руско-пољске културно-политичке и црквене везе, које су у раном Средњем веку, па и касније (од 14 до 16. века), биле веома интензивне, играле су велику улогу у процесу узајамног прожимања западног и источног Хришћанства.
Највећи број споменика пољске и европске Ренесансе људи у Русији су упознали тек у 17. столећу са прихватањем барокне културе. У том периоду суштински се мењају традиционалне основне црте руског и византијског Средњег века. Под утицајем католичког Запада у руском богословљу настаје тзв. „малоруска теологија“ за чијег бисмо главног представника могли сматрати Митрополита кијевског, Петра Могилу (17. век). У молитвенику „Евхологион“, намењеном богослужењима свештених лица, издатом 1646. године, поједине литургијске молитве (обреди и њихов редослед) преузете су из римских „Ритуала“ папе Павла V. (1605-1621). Литургиjски утицај католичког Запада на руско богослужење приметно јача у овом периоду.
Уосталом, латинске литургијске молитве и идеје прихваћене су још раније и постепено су усвајане («Путеви руског богословља». 1937, с. 48). Западни утицај на неке руске великодостојнике био је уочљив и на догматском плану. Под утицајем «Римског катехизма», примера ради, састављена је «Православна исповест» (1640-1642) Mитрополита кијевског, Петра Могиле.
Један други руски богослов из 17. и 18. столећа, Архиепископ новгородски, Теофан Прокопович (1681-1736), налазио се у директној зависности од протестантске мисли. Он у својим теолошким предавањима развија идеје које је дала немачка протестантска схоластика, следећи у матици тих идеја пре свега реформаторског теолога из Базела Аманда Поланског (Amand Polanskу), састављача дела „Syntagma theologiae christianae“ (Hannover, 1609). Архиепископ Теофан Прокопович био је најближи саборац цара Петра Првог за чије је владавине утицај протестантизма у Русији приметно ојачао и својом особитом снагом изнео на видело трагичне последице унутрашњег раскола са староверцима.
Овај снажни утицај европске схоластике на руско богословље могао се примећивати све до почетка 19. века. Но упркос том утицају, руско Православље је у широким народним масама задржало свој национални идентитет и очувало не само традиционалне византијске форме, већ и разноврсне облике источне аскезе и мистике. И премда су у догматској и етичкој теологији коришћени неки системи латинских и протестантских аутора, они су на руском тлу могли бити модификовани на одговарајући начин – пропуштени кроз филтер побожности руског народа, при чему је одбачено све што је било туђе и неприхватљиво. Почетком 19. столећа у Русији се започело са трансформисањем духовних школа, а настава на латинском уступила је место настави на руском језику. Јачање руске националне свести несумњиво је изазвано порастом патриотизма за време Отаџбинског рата 1812.
Тих година, када је Русија преузела вођство у борби европских народа против Наполеонове инвазије, руска тема постала је незаобилазни део европске и, нарочито, немачке књижевности. С тим у вези поменућемо имена песникâ Фридриха Штегемана (Friedrich Stegemann), Eрнстa Aрнтa (Ernst Arndt), Фридриха Рикерта (Friedrich Rückert) и Теодора Кернера (Theodor Körner). Московски пожар, цела Москва у пламену и њено одбијање да се преда Французима постали су симболом духовне постојаности руског народа:
„Brandstätten kann der Himmel wieder feuchten,
Doch Moskaus Brand, Flammbeispiel aller Freien,
Wird fort durch alle Weltgeschichten leuchten“.
(Песме Ф. Рикерта. Франкфурт на Мајни, 1843, стр. 158)
“Паљевине небо може опет оросити, / а московски пожар, тај пламени пример свих слободних људи / кроз повести светске вазда ће блистати.“
Средином 19. столећа руски фолклор, руски верски и друштвени живот, једном речју, руско Хришћанство привлаче на себе пажњу културне елите у Немачкој и у другим западноевропским земљама. Само по себи се разуме да упознавање са руском спиритуалношћу није могло остати без резултата, али је утицај западноевропске духовне културе на Русију и тада као и раније био знатно већи.
Истакнути руски философ П. Ј. Чаадајев (1794-1856) био је противник источног изолационизма и истицао неопходност приближавања Русије католицизму који је био у стању да обједини хетерогене националне културе. Жалио је због инкапсулираности Русије према Западној Европи, али је истовремено, нарочито током последњих година живота, веровао у духовне предности Русије које су јој омогућавле да достигне ниво западноевропске цивилизације и да избегне њене недостатке. Од Чаадајева потиче следећи дубокосмислени афоризам: „Социјализам неће победити зато што је у праву, него због тога што његови противници нису у праву.“ Чаадајевљеве идеје су унапредиле заснивање двеју главних религијско-историософских струја у Русији. 19. века – западњаштва и славенофилије. Па ипак, размимоилажење међу њиховим представницима није током читаве друге половине 19. века губило на снази и било је од пресудног значаја за развој руске социјалне и религијско-философске мисли. Утицај тог сукоба може се уочити и данас, а његов ехо приметан је не само у Русији, већ и у Европи.
Старији славенофили – Алексеј Хомјаков, браћа Иван и Петар Кирејевски, браћа Константин и Иван Аксаков – били су уверења да једино Православље поседује чистоту истине и развили су учење о православној саборности као савезу љубави и слободе који мора поново да васпостави јединство људског рода.
По њиховом мишљењу, Русија исто тако мора да земљиним шаром шири истину која није била пројављена у византијском Православљу. За К. Аксакова, пак, Русија је добила на значају као „васељенска исповест“. Посебно место у полемици између западњака и славенофила заузима истакнути руски мислилац К. Н. Леонтјев (1831-1891).
Верски идеал Леонтјева била је и остала Византија за коју он сматра да је у Русији политички идеализована: „Русија није једноставно само држава, Русија је читав један свет особитог живота, један посебан државни свет, који себи још увек није прибавио сопствени стил културне државности“ (цитат према: N. Berdjajew. „Konstantin Leontjew. Abriß der Geschichte des russischen religiösen Gedankens“ /Н. Берђајев, „Константин Леонтјев. Преглед историје руске религијске мисли“./ Paris, 1926, S. 196-197.) За разлику од Чаадајева, за Леонтјева византијска религијска прошлост Русије не само што није била „беживотна и пуста“, него је једино била од виталне важности. Леонтјев је тврдио да је Русија призвана да Европу, која се налази у стању пропадања, спасе од порокâ (малограђанског – прим. прев.) ћифтинства и мешетарења, као и од њеног буржујства, па и да свету представи један нови и виши тип културе у процвату.
Н. Ј. Данилевски, аутор познате књиге „Русија и Европа“, био је у извесном смислу идеолошки претходник К. Леонтјева. Својим учењем о културно-историјским типовима, које је било слично философији немачког присталице неокантијанизма Хајнриха Рикерта (Heinrich Rickert, 1863-1936) и у извесној мери наговештавало идеје Освалда Шпенглера (Oswald Spengler), он је покушао да славенофилско учење о Русији утемељи научно и емпиријски. Супротстављајући идеји о европском јединству теорију о изолованим, појединим културно-историјским типовима, Данилевски је Русију одвојио од Европе и представио је као део изолованог грчко-словенског типа.
Вл. Соловјев је, за разлику од Леонтјева и Данилевског, видео призвање Русије у одрицању од националног у корист универзалног, у њеном жртвеном стапању са Европом.
Крај првог дела
ПРЕВОД: Јелена Кончаревић (†2013)
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
