Реч захвалност или осећање захвалности провлачи се као црвена нит кроз читаво Јеванђеље и све посланице. А када помислимо на оне који су писали ове поруке, писма и свете који после њих изнова понављају овај вапај захвалности Богу, треба да размислимо како је то могуће.
Сваки од Апостола је претрпео муке за привилегију, за позив на објављивање Јеванђеља. У два одломка своје Посланице Kоринту, апостол Павле описује шта је лично претрпео. Није било тог тренутка у животу Апостола који није био пун опасности, препун бола и патње. Па ипак, ни једног тренутка нису оклевали да певају и објављују своју захвалност Богу. Зашто, како су то могли да ураде?
Ако размишљамо о себи – колико се често жалимо на свој живот! Ипак, да ли се то уопште може упоредити са трагедијом која је била у животу Апостола? Или прве генерације хришћана? А и они који су данас постали исповедници своје вере? Не!
И кривимо Бога за све што је болно у нашем животу, за све што је у њему горко, за све што у њему недостаје. Једном ми се десило да након једне исповести кажем неком човеку: „Не могу ти дати допуштење за грехе у име Божије, јер прихватањем опроштења ти се помириш са Богом; а сада је читаво твоје признање било оптужујући говор: у свим гресима, у свим слабостима, Бог је крив за све што се догодило у твом животу.
Стога, пре него што добијете опроштење од Њега, морате једном заувек изјавити да Му опраштате живот који вам је послао…“.
Чини ми се да би о овоме требало размислити, јер када бисмо само знали шта је Бог учинио за нас – и још увек зна, из дана у дан, када бисмо само знали свој позив, не бисмо се према животу и Богу односили онако како се уради то. Пре много година срео сам свештеника у Русији који је провео двадесет шест година у затворима и концентрационим логорима.
Седео је наспрам мене бистрих, блиставих очију, пун чуђења и захвалности, и рекао: „Схватате ли како је чудесно Бог поступио са мном? У оним трагичним данима, када свештеници нису пуштани ни у затворе ни у логоре, он је мене изабрао, недостојног, неискусног свештеника, и послао ме у затвор и логор на двадесет и шест година да будем Његов сведок међу онима којима је то било најпотребније.
„И ово је све што је изнео из логора: бескрајна захвалност Богу, који га је изабрао да сведочи, изабрао га да буде онај који доноси утеху, који даје снагу, који чини да светлост сија тамо где је само тама могла да победи.
А ми живимо у свету који није потпуно мрачан; чак и ако нам се чини сумрак, светлост у њему трепери. Свако од нас је богат на толико начина: материјално, духовно, емоционално – богат на сваки могући начин. И све је ово дар Божији; али и наш позив да одемо у цео свет, односно на сва места где се одвија наш живот – породицу, посао, пријатеље – и тамо доведемо Бога… Да, сам Бог,
Његова реч, Његова љубав, Његова брига, Његов сопствени однос према људима, према мушкарцима, према женама, према деци.
Бог је постао човек; човек се одвратио од Бога, променио и издао Га, одрекао Га се, смејао Му се, није Га разумео – и Бог је дошао на свет, нама, како рече апостол Павле, када смо још били Његови непријатељи, да би узео нас као Његових пријатеља.
На то смо позвани: да будемо људи који иду у свет – у тај мали свет у коме живимо – и да свуда доносимо светлост и мир и радост и наду.
А то можемо учинити само ако се научимо захвалности, ако научимо чуђење које ми је исказао тај свештеник: чуђење што смо послани у најмрачнија, најмрачнија места живота да тамо донесемо светлост, на места где нема наде, па то унесе непобедиву наду тамо, на места где љубави нема, да би тамо донела бар искру љубави.
Kад бисмо ово урадили – и видели бисмо како је ова порука примљена, како људи који су били под сенком смрти одједном виде да светлост сија у тами и тама је не може угасити… Да смо само ово видели, ми бисмо буди спреман да певаш Богу захвалну песму, коју налазимо у псалмима, међу пророцима, међу апостолима, међу мученицима, међу подвижницима: међу свима онима који су носили тако тежак крст – и чинили то са захвалношћу и радост. Амин.
Са руског превела редакција Чудо
Митрополит Сурожский Антоний
О БЛАГОДАРНОСТИ
Неделя 28-я по Пятидесятнице
