Толико нам је дато!
Много би нам било омогућено када бисмо били веома пажљиви према ономе што се дешава у нама; не на наше увреде, не на страхове, не на себичност, већ на оно што Бог чини у нама – преко људи, непосредно Својим деловањем или кроз Свете Тајне. У вечерњим молитвама молимо се да нас Господ избави од незнања и од заборава, и од кукавичлука, и од окамењене неосетљивости. Ево четири непријатеља против којих се сви морамо борити ако само желимо да будемо осетљиви на оно што Бог чини. Ако желимо да у нама засветли побожна захвалност, умиљата, побожна љубав према Њему. Ако тако радимо, онда ће све остало бити Његов посао; Он нас неће оставити. Наш посао је да се отворимо, наш посао је да Му отворимо врата и кажемо: Уђи, Господе!
Отац Афанасије је умро три месеца после мог пострига; Дуго сам се питао шта да радим, јер је после оваквог искуства проналажења духовника било сувише апсурдно једноставно заобићи све могуће свештенике или замишљати Стефана, Ивана, Михаила или Петра као духовника. Сећам се како сам седео, имао сам двадесет седам – двадесет осам година, и поставио сам себи питање: шта да радим? – и одједном, са савршеном јасноћом, зазвучало је у мојој души: „Зашто тражиш духовника? Жив сам … “ И тиме сам завршио потрагу.
Бог је близу
Сећам се једне девојчице која је ово доживела – колико дете може да преживи, али и искуси да је некада Господ тако близу, а некада, када чезне за Њим, не може да допре до Њега. И њена мајка је рекла дивну ствар овој девојчици: „Знаш шта се дешава када се играмо жмурке. Прво затвори очи и тихо стој и чекај“. И у једном тренутку, када се сакријем, прогонићу; и отворићеш очи и покушати да одеш до звука који си чула, ићи ћеш једном, другом, тражити. Kад видим да си збуњена, опет ћу прогонити; и наћи ћеш директнији пут у правцу где сам ја. И наћи ћеш ме. А понекад се одједном уплашиш да си сама, а ја сам негде отишла: где сам могла да одем, да ме не видиш? И само ако приметим да си постала уплашена и усамљена, да су ти се појавиле сузе у очима, ја ћу изаћи из скровишта и потрчати к теби, а ти ћеш ми се бацити у загрљај.”
И додала: „Овако је код Бога. Kада Га тражимо, Он ће се вратити назад, а онда тражимо да бисмо били сигурни како треба да Га нађемо, како желимо да Га пронађемо, како цела наша душа тежи за Њим. И да и ми схватимо колико је усамљено без Њега, како је страшно, како на пуној сунчевој светлости без Бога постаје мрачно око нас.”
То је оно што треба да научимо да бисмо почели да се молимо: научите да стојите пред Богом, знајући да је Он ту, и у чуду дрхтећи знајте да ми Он, грешном, недостојном, слепом, дозвољава да стојим пред Њим и будем са Њим, чак и ако Га не осећам. Kакво чудо, каква радост!
Чудо
Фома.ру
