Ната је сматрала, односно сећала се дединих речи да скоро по правилу на сваку
добру замисао и организацију људи, лако ставља на чело онај ко у свакој ситуацији
препознаје свој интерес и лукавством, као чаролијом, претвара оно што је у замисли
добро на крају у зло. Тако су за Нату пролећни ветрови донели стрепњу да се са ратом
захваћених подручја не пренесе пожар и на њено двориште на тек напупеле зумбуле и
лале, размишљала је док је тражила листове травки којима би потапањем у луковину
нашарала Ускршња јаја.
Ухватила је Александра кад је сав зајапурен утрчао у двориште, осврћући се уз
пут као да га неко јури. Ухватила га је за мишице изнад лакта и љуто дрмусала да јој
призна где се толико задржао. Признао је да је био на демонстрацијама које су
осуђивале савезништво које је Влада склопила са страном војном силом која је започела рат. Склопљен је савез због кога је народ изашао на улице позивајући се да им је боље да ратују него да склапају срамни пакт. Део тог народа био је Александар и прво што јој је пало на памет је да узме шибу и да му избије ту «памет» из главе, али није могла.
Није знала шта да ради. Ушла је у кућу по варјачу, а угледавши започети пуловер који је штрикала, зграбила је плетиво и вуницом га везала за липу испред куће. Оставила је га је тако везаног, а он је мирно стајао. Ушла је у кућу, поражена дечаковом послушношћу.
Стајао је тако везан иако је с лакоћом могао да откине узицу. Истовремено је и плакала и смејала се.
Одломак из књиге ”Тајне дубине душе”
