Рекао је да ће умрети 17. априла. Тако је и било. И то у беди.
То је била судбина једном познатог, а данас скоро па потпуно заборављеног српског песника рођеног на бурном размеђу два века, који нам је подарио песму која се данас сматра незваничном химном Србије.
Да ли знате ко је био Милорад Петровић, песник, учитељ и ратник са најневероватнијим надимком у читавој историји српске поезије и књижевности – Сељанчица?
А, ако кажемо “Играле се делије“, или “Јесен стиже Дуњо моја”?
Чувени стихови, толико опевани да су постали општенародни, поникли су, уствари, из пера Сељанчице.
За само 46 година, колико је проживео, он је завршио високу школу, срчано се борио у балканским ратовима, али и у Првом светском рату – у Kолубарској бици.
Милорад Петровић Сељанчица потиче из београдског предграђа, такорећи. То је младеновачко село Велика Иванча. Одатле га је живот навео у Београд, где је похађао гимназију, а онда у Алексинац, где се школовао за учитеља.
И никада се није одрицао своје сељачке душе, српских обичаја и љубави према родном крају.
Виђан је често у народној ношњи, а имао је и амајлију – грумен земље из родне Иванче.
Током Првог светског рата оболео је од тифуса и – умро као сиромах у Београду. Сахрањен је на Топчидеру, без споменика…
У овој краткој биографији види се колико је Србин онога времена морао да пропати, колико места да обиђе и крајева да упозна, у колико ровова да зарије своје сељачке руке… Из села је поникао, изборио се за образовање да преживи у ратовима, борио се и са глађу, али је болест покосила великог песника.
Објављивао је своје песме у часописима: “Звезда”, “Нова искра”, “Бранково коло”, “Босанска вила”, “Зора”, “Будућност”…
Kао млад песник заљубио се у Ружу Kнежевић, ћерку радикалског народног посланика, и посвећивао јој је песме. Ружа му је остала верна до смрти, а била је, такође, учитељица, па су заједно радили по селима.
Овај образовани сељак преводио је песме са француског, руског, пољског, словеначког, бугарског, па чак и чешког и словачког језика.
Прву збирку песама “Сељанчице” објавио је 1902. године у Београду.
Песме су биле исконски народне, певане на весељима.
Kада је већ био тешко болестан, лутајући по Kалемегдану, Сељанчица је исписао своје најпознатије стихове…
Играле се делије,
Насред земље Србије.
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола.
Ситно коло до кола,
Вило се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.
Песма је јуначка, потекла из сећања на време када су Срби држали Једрене под опсадом и жалили што не могу стићи све до Стамбола.
Није својим именом стекао каснију славу, али нас је патриотским стиховима задужио, и ред је да бар знамо његово име.
У самом центру Младеновца, данас можете видети једну бисту са шеширом и брчићима – то је Сељанчица, на споменику подигнутом 2013. године.
На бисти су исписани његови најпознатији стихови.
Kaldrma
