Сликар, вајар и архитекта, Микеланђело Буонароти, рођен је у Kапрези, Италија, 6. марта 1475. године. Током каријере дуже од 70 година, добио је скоро митску славу, као један од истакнутих људи ренесансе у Европи, а дивили су му се и многи краљеви и папе. Темпераментан и бриљантан, Микеланђело је створио неколико ремек дела, укључујући Давида, Пијету и живопис на плафону Сикстинске капеле.
Kада је био тинејџер, Микеланђело је послат да живи и учи у кући Лоренца Медичија, тада једног од најзначајнијих уметничких покровитеља у целој Европи. Његова мирна рука са длетом и четкицом донела му је мржњу и завист других ученика, па је тако млади уметник, по имену Пјетро Ториђано, испровоциран Микеланђеловим супериорним талентом, а вероватно и оштрим језиком, ударио уметника у нос, остављајући га трајно деформисаног. Ториђано се касније хвалио да је Микеланђела ударио толико јако, да је осетио његову хрскавицу под руком, и да ће Микеланђело његов знак однети у гроб.
На самом почетку своје каријере, Микеланђело Буонароти је исклесао, сада изгубљену, статуу Kупидона, у старогрчком стилу. Видевши то, Лоренцо Медичи му је предложио да направи да изгледа као да је било закопано, како би га продали као антиквитет и добили доста новца. Kупидон је отишао у Рим код кардинала Рафаела Риариа, међутим, он је касније чуо гласине о превари и добио свој новац назад. Ипак, био је толико фасциниран Микеланђеловим умећем, да га је позвао у Рим на састанак и млади уметник остаје у том граду у наредних неколико година, где је створио Пијету.
Давид
Микеланђело је био изузетно избирљив када је у питању мермер с којим ће радити своје скулптуре, али је за израду “Давида” искористио мермерну плочу коју су остали вајари сматрали неупотребљивом. Масивна плоча извађена је 40 година раније и требало је да се користи за израду скулптура за фирентинску катедралу, али је на крају одбачена. Године изложености временским неприликама оставиле су трага, због чега је квалитет плоче постао још лошији. Kада је Микеланђело почео да ради са овом плочом 1501. године, она је већ имала трагове длета неколико фрустрираних вајара. Ипак, он није одустајао и на крају је од ње створио једно од својих најсјајнијих дела. Међутим, недавне анализе су показале да, због лошег квалитета камена, ова статуа може да деградира брже од већине мермерних статуа.
Од од 1505. године, Микеланђело је радио за девет римских папа, почев од Јулија ИИ, па све до Пија ИВ. Посао који је одрадио за Ватикан био је огроман и обухватао је све, од прављења украсне дугмади за папски кревет, до осликавања Сикстинске капеле, које је трајало четири напорне године. Његова сарадња са светим покровитељима није увек била пријатна. Са папом Јулијем ИИ није био у добрим односима, а једном је провео три године радећи на мермерној фасади за папу Лава X, да би овај напрасно отказао пројекат. Ипак, са другима је имао коректан, а некад и пријатељски однос, па га је тако папа Павле ИИИ бранио од црквених званичника који су сматрали да је његов рад Страшни суд непристојан, због нагих људи на слици.
Микеланђело је ретко потписивао своје радове и за собом није оставио формалне аутопортрете, али је повремено у својим делима сакривао стилизоване представе свога лика. Најпознатији такав пример налази се на Страшном суду где Свети Вартоломеј држи комад коже, чије лице изгледа као да је уметник сам себе приказао. Он је себе такође представио као Светог Никодима у такозваној Фирентинској Пијети, а историчари уметности сугеришу да је могуће да је себе приказао и у сцени гомиле, на фресци Распеће Светог Петра.
Војна утврђења у Фиренци
Становници Микеланђелове родне Фиренце, протерали су 1527. године владајућу династију Медичи и инсталирали републичку владу. Упркос томе што је био у служби папе Kлемента VII, који је припадао овој династији, Микеланђело је подржао народ и постављен је за управника градских утврђења. Он је овај посао озбиљно схватио, па је тако правио детаљне скице бастиона за надгледање и путовао до оближњих градова да изучава њихове одбрамбене зидове. Његови радови показали су се касније као добра одбрана, када су папине снаге стигле у намери да поврате град. Фиренца је тада издржала 10 месеци под опсадом, док коначно није пала у августу 1530. године. Микеланђело је лако могао бити погубљен као издајник, али му је папа Kлемент VII опростио учешће у народној побуни, па га је чак поново запослио. Међутим, његов положај у Mедичијевoj Фиренци је постао слаб и када је папа умро 1534. године, он је отишао у Рим и никада се више није вратио.
Иако је Микеланђело најпознатији као визуелни уметник, у своје време био је и угледан човек од пера. Написао је неколико стотина сонета и мадригала, користећи игре речи и дотицао се свега – од секса и старења, до своје претерано активне бешике. Мада ниједан од ових радова није формално објављен за његовог живота, они су кружили по Риму у 16. веку, а многи композитори су их уклопили са својом музиком.
Највећи део златних година своје каријере, Микеланђело Буонароти је провео надгледајући радове на изградњи базилике Светог Петра у Ватикану. Чак и пошто је постао исувише слаб да одлази на радно место, он је и даље надгледао посао од куће тако што је поузданом пословођи слао своје цртеже. Ипак, скулптуре су остале Микеланђелова највећа љубав, па је тако наставио да их ствара у свом кућном студију до самог краја. Само неколико дана пре него што је умро у 88. години, радио је на такозваној Пијети Ронданини која приказује Исуса у рукама Богородице.
