Марко Аурелије: Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима
Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао.
Не троши остатак свог живота у размишљању о другим људима, осим ако то служи општем добру, јер ћеш, ако се будеш мучио око тога шта овај или онај ради и зашто он то ради, шта каже, шта мисли и намерава, и осталим сличним питањима која нас одводе од посматрања нашег сопственог ума, бити спречен да обавиш неки други посао. Стога у низу представа треба избегавати све што нема основе и сврхе, а пре свега радозналост, бригу о стварима које те се не тичу и све рђаве мисли. И треба себе да навикнеш да имаш само такве представе које те неће спречити да у тренутку када те неко запита: „Шта сада мислиш?“, простодушно одговориш: „То и то“, тако да се одмах види по твојим мислима све једноставно и добронамерно, и како долази од бића које схвата опште ствари, не брине се за похотљиве и пожудне представе, нема ни труни славољубља, зависти, подозрења или нечег сличног чега би се човек морао стидети кад би рекао да је мислио баш на то. Јер само је онај човек свештеник и слуга божији који се непрестано труди да буде најбољи, који има тесне везе са бићем које живи у његовој унутрашњости и даје му снаге да га ниједна страст не окаља, никакав бол не рани, никакав злочин не додирне, и да буде неосетљив према свакој слабости; које га и у највећој борби подстиче да не клоне (да га наиме ниједна страст не руши), да буде испуњен правичношћу и да од срца поздравља све што се догоди и што се са њим збуде. Веома ретко и то само ако је у питању општа корист, мислиће он о томе што неко други каже, учини или помисли. Јер он не жели ништа друго до ли да испуни своје дужности, непрекидно размишља о томе шта му се спрема у вечности и васиони, и своје задатке испуњава лепо, јер је убеђен да је то добро. Из васионе свако доноси собом на свет свој досуђени део, а сваки део доприноси и сврси целине. Он размишља и о томе да су сва разумна бића у међусобном сродству и да људска природа налаже бригу о свима људима који живе по свеопштој природи. А увек су му пред очима они који не живе тако: он прати какви су они код куће, а какви ван ње, какви дању, а какви ноћу, и са ким се друже. Разуме се да хвали ових људи, који ни сами са собом нису задовољни, он не придаје никакву важност.
