Већ дуже време лакше ми је да ухватим птицу у лету него да се искрено, онако од срца обрадујем. Живот ми се преврнуо наопачке, па учим да ходам на рукама, али тако да се то не примети. Велики део енергије трошим на избегавање ситуација где би ми људи стали на прсте. Зато ми је понекад најлакше да будем сама. Срећна сам што имам велике сунчане наочаре, али са диоптријом. Захваљујући њима годинама успешно скривам поглед у свим ситуацијама које ми то дозвољавају. Оно што ми даје снагу да преживим и бар на око нормална останем је ћерка коју обожавам, а и вера да ће кад тад правда победити.

На домаку зиме, шетам сама кроз Врњачку бању у којој сам на опоравку од свега. Највећи део времена независно где се налазим трошим на размишљање о својој Наташи. У паузи између разноразних терапија фотографишем углавном природу и старе, оронуле, некадашње по мени најлепше бањске куће. Враћам се из црквице у којој сам упалила свеће за живе и мртве. Још увек мислим да сам атеиста, али волим да уђем у цркву и да тамо пронађем мир, бар на кратко. Данас је свети Архангел Михаило, велики заштитник православне вере, борац против јереса и годишњица брака мојих родитеља који су атеисти по убеђењу. Опет се показује да ништа у животу није случајно.

Силазим лаганим корацима, старим похабаним степеницима и размишљам како би изгледало да су ми животне одлуке и додељене улоге биле другачије. Колико бих била срећнија, а колико несрећнија. Да ли је мост љубави у Врњачкој бањи место где коначно треба да ставим катанац на своје одлуке, а кључ у банску речицу бацим? Прија ми мирис дима који се вије из димњака и буди сећање на детињство проведено код баке и деде. Увукло ми се иње у очи и душу и не иде ми се нигде, не ради ми се ништа и тако бих да одем неприметно и лагано у небо, баш као дим из куће у коју гледам већ дуго. Дижем поглед ка облацима и констатујем како је природа највећи уметник свих времена.

Погледам мало пажљивије и имам шта да видим. Облаци су насликали лик моје баке уз коју сам одрасла. Смешка ми се онако буцмаста и мила и чујем је како ми говори, можеш ти то Цунцика, не плачи, доћи ће и боља времена. Не заборави да си ти моја унука. Дунуо је ветар и баку однео. Појавила се баш кад ми је највише требала. Полако крећем назад у хотел заштићена наочарима, огрнута маглом и окићена ињем.

Као из даљине, учинило ми се да чујем како ме моја Наташа дозива. У моменту ме би срамота због туге коју просто негујем и са собом свуда носим, а имам њу која за мене вреди више од целог света. Полако се окрећем и гледам у девојчицу која ми трчећим корацима прилази, скоро као да лети и нешто ми говори. Одмах примећујем да би по изгледу могла и моја ћерка да буде. Осмех јој је преплавило лице, образи се од хладноће зацрвенели, очи веселе, плаво сиве као зимско небо, црна, дугачка коса у локнама, онако рашчупана вијори на све стране, док јој се црвени капут отворио као падобран око витког тела, једва се задржавајући на једином преосталом дугмету. Онако без капе, без рукавица, без шала, без топле обуће повлачи ме ка земљи и укопава у месту. Дозива ме и пита још из далека зашто сам сликала баш њену кућу. Збуњена одговарам да сам је сликала јер ми је јако лепа. Окреће се зачуђена и гледа дуго у кућу и констатује да она баш не види ту лепоту, али потврђује да је кућа заиста њена, мада не цела, већ само део на спрату, да су јој код куће браћа и мама и са поносом ми саопштава да јој је данас слава. Питам је за тату. Погрешно питање у погрешно време. Тату нема јер је погинуо у рату, он је ратни херој и сад их чува са неба, мада га све слабије види без обзира колико се напреже да га дозове макар у сну. Осмех сам нажалост успела да јој избришем и кајем се из све снаге. Питам је за године. Одговара ми да има осам и по и да је ђак другог разреда оне школе тамо на узбрдици. Поново је насмејана и пита сад она мене колико имам година, одакле сам, имам ли деце, која је моја слава и зашто носим црне наочаре. Редом одговарам на свако њено питање, али не знам шта да кажем за наочаре за сунце кад сунца нема. „Тето, да ли би хтела да скинеш наочаре да ти видим очи?“. Скидам их полако, као да се разголићујем пред тим дететом. Запљескала је рукама и констатовала да сам много лепша без тих наочара, али ипак је приметила да су ми очи некако тужне. „Тето и ти си чупава као ја, али је твоја коса плава. Могу ли да је пипнем?“. Држи ме за прамен косе док јој објашњавам да се фарбам јер сам седа, а да сам имала као и она некад црну косу. Поносно констатује да се њена мама не фарба и да има тек по коју седу, да је веома лепа али да она не личи на њу, већ на њеног тату. Наглас примећујем да је и тата сигурно био леп, кад је она тако лепа. Сад ме већ као старог знанца држи за руку. Не знам како, али ипак успевам да не заплачем од њене љупкости и спонтаности. Једва дишем док на једној нози кљечим пред њом да би ме боље видела и за косу држала.

Након свих испитивања, са озбиљним изразом на лицу, констатује да пошто сам сама у бањи, да би најбоље било да дођем код њих на славу. Њена мама би се сигурно јако обрадовала да дођем, јер воли госте и то посебно кад им је слава. Сва поносна се хвали како је мама скувала велику пилећу супу са кнедлама, испекла цело пиле и около ставила кромпира, да има и руске салате, а да ће комшинице кад дођу на кафу донети разноразне колаче. Биће и кафе за све госте. Питам је где је кренула и да ли ће се мама забринути што се толико дуго задржала са мном у разговору. „Неће, неће. Зна она мене“. Кренула је да купи још један хлеб за сваки случај, да га буде и за сутра ујутру.

Стала ми је њена позивница као кнедла у грлу па не могу да проговорим, док ме сузе пеку и издајнички капљу. Из све снаге се трудим да не примети колико ме је усрећила и ганула истовремено. Љубазно одбијам позив са извињењем да морам на терапију и дајем јој паре за чоколаду и за срећну славу. Уплашена да ће се прехладити и да ће маму својим одсуством препасти, полако је невољно гурам од себе и пожурујем је да крене. Бојим се, да се брбљушица мала не прехлади. Уз пољубац се растајемо и таман кад сам помислила да је одмакла, поново се нашла испред мене са констатацијом да се нисмо ни упознале. Рекла сам јој да се зовем Маријана, а она мени да је Милица. „Знала сам да си Милица.“ „Како си знала да се тако зовем?“. „Па како другачије име да има такво лепо, мило и паметно девојче. Ја мојој Наташи тепам, Милице моја.“ Гледа ме директно у очи и као скенером прецизно врши процену моје искрености. Контрола је успешно прошла, након чега следи велики и чврст загрљај. Љубим је у сваки образ посебно, молим је да зажмури да пољубим и та два ока мила, уживам још мало у загрљају тог малог анђела и пуштам је помало невољно да одлети.

Из даљине кришом је гледам како трчи ка продавници, како убрзо излази са кесом из које вири хлеб, док ми другом руком маше са чоколадом. Као вихор је уз степенице у магли нестала, а ја сам коначно кренула преко моста љубави, да седнем на клупу и да са осмехом саберем све лепо што ми се десило само у том дану. Наравно да сам отплакала кад сам се сетила како ме је Милица са поносом позвала на славу. Чак сам и бриге пустила да оду низ речицу.

Од данас, Светог Архандјела нећу памтити само по годишњици брака мојих родитеља већ и по Милици из бање. Послао ми је поздрав од баке коју давно нисам видела, довео ми је Милицу онако малу, да ме подучи лепоти и вредности живота, пружио ми је прилику да олакшам душу и скинем бар привремено своје црне наочаре. Успела сам поново после дужег времена да уживам у животу, а и птицу у лету на кратко да ухватим. Схватила сам да морам што хитније да сама ослободим себе. Са уживањем сам слушала речну музику, гледала птице које по дрвећу слећу, скупљала преостало жуто лишће, дубоко удисала свеж зимски ваздух и коначно кренула према хотелу, схватајући како се полако али сигурно приближавам Богу. Није прошао ни минут, а моја Милица ми је послала своју фотографију преко вајбера, огрнута великим шалом и осмехом добродошлице, питала кад се враћам из бање.

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име