(Via Dolorosa)
Заробљен у празним ријечима
И бесмислима празне приче
У пролећно јутро кад пјевају птице –
Будим се.
Заробљен у празним ријечима
И лажљивим погледима
Оних који лају на звијезде
И вјечите истине
У Земљи
Без стида
Без Крста
Постајем свјестан
Оне бесмртне Истине –
Будим се.
Заробљен у празним ријечима
И бесмислима празне приче
Јуда данашњице
Што цјеловом
Буде Гетсимански врт у нама
И невине жртве.
Хране се туђом љепотом
И безгрешним мислима
Плашећи се Пута суза
Привучени звуком тридесет сребрењака
Што зову и маме иза сваког угла
Не плашећи се што
Лончарска њива упорно чека и зове..
Заробљен у празним ријечима
И лажљивим погледима
Оних који лају на звијезде
И вјечите истине
У Земљи
Без стида
Без Крста
Постајем свјестан
Оне бесмртне Истине и
Будим се.
Будим се.
Знам зашто!
Лабуд Н. Лончар
