Дубок, дубок и висок, висок – до неслућених граница! Какве мисли, какви заплети, какви ликови и понирања у душу… – речи су то којима се описује величина једнога од највећих писаца, Фјодора Михајловича Достојевскога.
Био је један од првих професионалних књижевника – за своја је дела добивао плату, али је, за разлику од Тургењева, Толстоја или Пушкина, он живео искључиво од својих дела. То је и разлог због којега је живио у оскудици.
У једноме се писму чак жалио што зарађује мање од Тургењева, закључивши:
– Ја добро знам да пишем горе од Тургењева, али ипак, не толико горе.
Открива нам како по смеху да препознамо људски карактер:
“За смех је, пре свега, потребна искреност, а зар има искрености код људи?
За смех је потребна незлобивост, а људи се најчешће смеју пакосно. Искрен и незлобан смех значи веселост, а зар има код људи у данашње време веселости и знају ли људи бити весели? Веселост човека је највиднија његова црта, која га највише одаје.
Потребно је дуго времена да упознате нечији карактер, али чим се човек бар једанпут насмеје сасвим искрено, показати ће вам се његов цели карактер, одмах као да је на длану. Само врло узвишен и срећан човек може бити весео и заразити друге, тј. бити неодољиво и добродушно весео.
Не говорим о његовом умном развитку, него о карактеру, о целом човеку. На тај начин, ако желите прозрети човека и упознати његову душу, не посматрајте га док шути или док говори или кад плаче или чак како се узбуђује племенитим идејама, него боље га погледајте како се смеје.
Ако се добро смеје, знајте да је добар човек. Ја зато добро знам да је смех најсигурнија проба душе. Погледајте дете: једино се деца знају смејати до савршенства и због тога и јесу привлачна.”
