У Светом Писму пише да ће се проповедати ово Јеванђеље о царству по свему свету за сведочанство свим народима, а тада ће доћи крај. Ове стихове Свете Књиге испунио је заједно са својим народом, нарочито последње године свог живота, блаженопочивши Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије. Не улазећи у тајне Божијег промисла, о судбини појединаца и крају света, сви ми који се сматрамо православнима морамо приповедати и препричавати наредним генерацијама све оно што се догађало у Црној Гори током ове године. Морамо препричавати аутентични, Богом надахнут покрет народа, који се одигравао пред очима читавог зачуђеног света, а који је предводио народни митрополит Амфилохије – Ђедо, како га је дуго читава верна Црна Гора звала.
Иако је енергија, сила и снага Божија, а воља за деловање народна, неко је морао да стане на чело верног народа у овом јеванђељском изласку из египатског ропства. Наравно то је био митрополит Амфилохије. Као прави пастир и народни вођ током читавог трајања литија он је био централна личност, централни и главни жртвеник истурен испред свих, притискан и привођен како би се народна и Божја енергија амортизовала. Међутим узалуд, не знају безбожници да Бог даје силу својим изабраницима, силу коју не може надвладати читав свет, a који је овога пута могао да види и да се увери у снагу Христове вере и пред којим је, управо због тога, овим литијама Христос најснажније посведочен.
Ова сила као да се пројављивала кроз читав живот митрополита Амфилохија. Одрастао у време безбожне брозоморе (како је именовао комунистички период), у породици која је сачувала Завет и Свето-Лазаревско опредељење, Ристо је брзо, Богом надахнут, кренуо путем Светог Саве, Светог Кнеза Косовског, Василија Острошког, те Светог Петра Цетињског, црногорског и српског. На том путу, оплемењујући се и преображавајући у Христовог сведока Амфилохија, страдао је сударајући се са болним истинама свог народа.
А оне су биле у јамама на Косову и Метохији, Херцеговини, Босни и готово свим крајевима где се путевима тајне судбине населио српски народ. Оплакивао је митрополит све страдалнике, а тешио се слављењем српских светитеља, Светог Саве, Светог Лазара Косовског, Светог Петра Цетињског, Василија Острошког, не губећи веру да су сви српски мученици нашли мир и покој душама својим у заједници са армијом Христових следбеника. Блаженопочивши митрополит је још као млад, изучавајући Светог Григорија Паламу схватио је да је Христос све у свим световима, како би рекао његов и наш учитељ Ава Јустин, те да онај ко задобије Христа може небеском љубављу заволети своје најближе, свој народ и на крају читав свет.
Управо је такав пут био митрополитов. Сав Јеванђељски, прожет вером у Христа, надахнут Христом. Искра вере код митропoлита се кроз бављење својим најближима и својим народом временом претварала у духовну буктињу љубави, која је Божијим промислом, на крају његовог живота преко великог народног покрета за одбрану светиња, показана целом свету. Отуда знамо, не само ми него и читав православни свет, као и сви људи добре воље у читавој васељени, да је његово одлазак Богу губитак за све. Али истовремено и радост за све оне који су га поштовали и волели, јер знамо сви да ће митрополит Амфилохије наћи покој у Богу, учествујући вечно у Небеској литургији са свим српским светитељима и јунацима које је празновао и славио, а који су још за живота заволели Христа и предали се његовој љубави.
Нека му Бог дарује, заједно са свим косовским јунацима и српским светитељима, радост сретења са Христом, у сјају царства чији дан капије нема и где љубав не престаје.
Историчар Милован Балабан
