Заступника начелника клинике Пук.доц.др.се.мед предајући јој папире, слежући
раменима као покајнички је прозборио
„Човек због жене може да претрпи свашта“, само га је погледала неспремна да
размишља о његовим речима.
Са Марком је кренула из болнице подугачка колона, његових пријатеља и поред њих
Нада и њен отац Софија и Ратко. Паркинг је био удаљен од болнице тако да се колона
прилично растегла, Марко је ишао напред са Надом, која је у њему „оживела“ наду да
има шансе да наставе заједнички живот у браку, тако да јој је уз пут нудио да одмах
иду у златару да јој купи прстен и да се поново венчају. Сви су, сем Марка знали да је
она још док је била у болници уговарала састанак са неким. „Зашто иде и даље за
Марком, шта ли сад смера“, размишљала је Милица. Бошко, Марков друг са којим је
једно време био и пословни партнер, заостао је са Милицом и разрогачених очију јој
објашњавао како су се сви нашли у чуду, како не могу да верују да се тако нешто
догодило.
„Била је моја Гоца пре месец дана на неком журу и чула је како се Нада жали да се
Марко опија да је малтретира бије и њу и децу и Гоца је то одлучно прекинула,
наводећи да то не може да буде истина, пошто добро познаје Марка“. „И ја сам
отворено директно питао Наду“, надовезао се Горан, друг из истог клуба у коме су
тренирали „да ли је то истина да те он малтретира, а она ми је одговорила да има ту
свашта“.
„Моја свастика је извршила самоубиство и цела породица је због тога морала да
посећује психијатра. Психијатар је била једна изврсна жена која нам је много помогла,
даћу ти телефон да је контактираш“, рекао је Милици.
Диспанзер „Др. Лаза Лазаревић“,
„Не знам да ли ће Марко да пристане, треба њега да питаш, а моја је обавеза да
поступим сада по препоруци коју су ми дали у болници“ са грозничавим страхом у
очима одговорила је Милица иако и сама није знала, зашто треба да иде даље по
психијатријским болницама, али је била сигурна да не сме ништа да пропусти из
препоруке дате у отпусној листи, пошто сваки пропуст може да буде кобан по њеног
брата. Када су стигли на паркинг, Милица је одлучно отворила врата од својих кола и
са Марком и Ратком отишла директно у најпознатију клинику за психијатријске
болести, Институт Диспанзер „Др. Лаза Лазаревић“, иако је напетост и стрепња нису
попуштале, „шта ако га стварно приме тамо, неће ваљда, а опет не могу да дозволим
да прескочим оно што је наложено у отпусној листи, да не би неко злоупотребио тај
пропуст“. Поново страх и размишљање, само ако почне да пије неки лек против
депресије, ако само неко време проведе на том институту, пољуља ће трајно своје
самопоуздање, никад се више неће повратити, не смем то да дозволим“, још увек је
тресла грозница страха да се пред њеним братом отворила провалија и да хода по
њеној ивици и уколико направи неки погрешан корак може да га сурва у ту провалију.
Страх је био огроман и причињавао јој највише проблема, много више него што је
заиста било потребно.
Дежурна лекарка, лепа жена, племенитог изгледа у најбољим годинама, их је примила
и гледала у папире који су јој предати, не би ли докучила разлог ове посете, збуњено је подигла поглед и рекла „Ја не знам зашто сте ви дошли код мене“, наравно Милица је одмах истрчала прва и још више збунила докторку, „Знате у нашој криминалистичкој пракси постоје разни злочини, па и злочини у породици, једино што не постоји случај да је сестра убила брата из ког разлога многи наводе да је љубав сестре према брату најјача и најчистија љуба“, наставила је своје бунцање покушавајући да оправда своје
присуство уз брата, „Верујем“, рече докторка „али зашто сте дошли код мене?“, „Тако
су нам написали у отпусној листи и писму препоруке“, Након што је прочитала
пружене јој папире, погледала је благо радознало у Марка „А одакле теби оволика
количина бромазепана, ја имам проблем да га набавим“, а овај је са изразом поноса
кренуо да објашњава како је његов таст чувени лекар, како познаје важне личности,
што и јесте тачно, један од најважнијих амбасадора са запада се дружио са њим и тако
је лекарка слушала оду о људима који су вероватно покушавали да га на најгори
могући начин избаце из стана.
Одломак из књиге ”Без оца”
