Један народ служи стваралачки, и духовно цвета; други – нестваралачки, и духовно куња.
Постоје и такви народи који престају да служе и постају шљака историје;
постоје и такви који се у свом малом и оскудно-беспомоћном служењу гасе, не достигавши процват.
А постоје и такви који своју службу могу да достигну само ако их други воде, ако их води духовно снажнији народ…
И национализам је стога уверење и страствено осећање, истинито по својој бити и драгоцено у стваралачком смислу:
– да је мој народ добио дарове Духа Светога;
– да их је примио својим нагонским чувствилиштем, и на свој начин их стваралачки преобразио;
– да је као последица тога његова снага изобилна и призвана на велика, културотворна дела у
будућности;
– да зато мом народу приличи „самостајање“, као залог величине (Пушкин), и независност национално-државног постојања…
…При правилном поимању национализма – религијско осећање и национално осећање не откидају се једно од другог, и не супротстављају се једно другом; него се стапају и образују некакво животно стваралачко јединство, из кога и у чијем окриљу израста национална култура.
То не значи да народ постаје предметом религијског обожавања и нити се идеја Бога низводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и обожавање истог је – богохулно и грешно. И Бог је изнад свих земних подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али, народ мора бити постављен пред лице Божије и његове силе морају бити облагодаћене одозго. И ако се то завршило и ако је то признато онда живот његов добија религиозни смисао, а религија себи налази достојно жилиште у националном духу. Све постојање и сва историја се осмишљавају као самостално и самосвојно служење Богу: примање дарова Светога Духа и увођење истих у националну културу
Иван Иљин
