У пролеће 1942. године убијено је око 6.320 Јевреја (углавном жена и деце) гушењем од издувних гасова у камиону током вожње од немачког логора на Сајмишту до села Јајинци, где су бацани у масовне гробнице.
Ово је прича о том злочину, после кога ће шеф немачких безбедносних снага у Србији пуковник др Емануел Шефер изјавити: „Београд је једини велики европски град који се ослободио Јевреја“, а шеф Управног штаба у Србији СС генерал-потпуковник др Харалд Турнер известиће команданта Вермахта за Југоисток Александера Лера да је „Србија једина земља у којој је јеврејско питање и циганско питање решено“.
Понедељак је, 8. децембар 1941. Испред приземне дворишне зграде с бројем 21 у београдској улици Џорџа Вашингтона, већ око осам изјутра формиран је ред жена, деце и старих, који се поред неколико кућа и даље дуж ограде Ботаничке баште протеже све до Таковске улице. Били су то београдски Јевреји који су се, по позиву немачких окупационих власти, морали пријавити у дворишту немачке Специјалне полиције за Јевреје (нем. уденреферат).
Заправо, били су то преостали београдски Јевреји, јер је већина мушке јеврејске популације већ била убијена у оквиру мера одмазде (нем. Геиселмордполитик) које је спровео Вермахт као одговор на покрет отпора и све већи отпор домаћег становништва према окупационим властима, али и као део нацистичке политике систематског уништења Јевреја, касније названог Холокауст.
ЗАЧЕЦИ ХОЛОKА УСТА У СРБИЈИ
ЗАЧЕЦИ ХОЛОKА УСТА У СРБИЈИ појавили су се 16. априла 1941. године, дан пошто су немачке окупационе трупе ушле у Београд. Тог недељног поподнева, на Ускрс по грегоријанском календару потпуковник Вилхелм Фукс, шеф Специјалне јединице немачких безбедносних снага, наредио је под претњом стрељања регистрацију београдских Јевреја.
Неколико дана касније пуковник Ернст Мориц фон Kајзенберг, обласни командант, издао је декрет којим је ограничио слободу њиховог кретања, да би већ 29. априла СС групенфирер (СС генерал-потпуковник) др Харалд Турнер, државни саветник, шеф Управног штаба у Србији (управо пристигао из Париза са исте дужности), Фуксове и Kајзенбергове мере проширио на Јевреје широм Србије. За Јевреје је прописао и ношење жутих трака око руке, увео им принудни рад и полицијски час, ограничио снабдевање храном, забранио приступ јавним објектима и коришћење јавног превоза.
Прво масовно интернирање Јевреја у Србији збило се 20. јула 1941. у Шапцу. У шест дрвених барака (45 · 10 м), на самој обали Саве, Немци су затворили 1.107 Јевреја. У четири бараке сметили су припаднике Мојсијеве вере избегле из Средње Европе, који су годину дана раније, бежећи од нацистичког погрома, нашли привремено уточиште у Шапцу, а у остале две бараке – домаће Јевреје, одвојивши одрасле мушкарце од жена и деце.
„Изгубила је путем троје деце. Најмлађе, које је рођено у Шапцу, смрзло јој се на грудима. Мајке су од бола за својом децом губиле памет. Пустим смрзнутим путем разлегао се јаук. У болу су чупале косу, гребале лице, тукле се рукама у прса“, забележено је сећање Шапчанке Маре Јовановић.
Од поподне 14. августа до јутра следећег дана похапшени су сви банатски Јевреји (око 3.300 особа), а 22. августа почело је масовно хапшење и београдских Јевреја (углавном радно способних мушкараца старијих од 14 година). Сви ће они бити заточени у два београдска логора – Бањичком (основаном 5. јула) и управо формираном логору у тзв. Топовским шупама (до рата „Kасарна краљевића Андреја“) у данашњој Табановачкој улици број 1 на Вождовцу.
РЕШАВАЈУЋИ „ЈЕВРЕЈСKО ПИТАЊЕ“, Немци су у селу Засавица на самој обали Саве 12. и 13. октобра стрељали 1.057 Јевреја из шабачког логора, да би до децембра 1941. године ликвидирали и све заточенике из Топовских шупа, њих око 5.000, одводећи их у групама на стрељање на путу Панчево–Јабука, и у места Троструки Сурдук код Сурчина, Kовин у Јужном Банату, Јајинци код Београда.
Ако се овим злочинима додају и ликвидације у Бањичком логору и у логору на Црвеном крсту у Нишу, као и појединачна стрељања и стрељања мањих група углавном у Банату, до децембра прве године рата у Србији су ликвидирани готово сви јеврејски мушкарци. У периоду растућег општенародног устанка убрзаном погубљењу допринела је и наредба главнокомандујућег немачке војске у Србији генерала Франца Бемеа од 10. октобра, незабележена по својој свирепости, да се за сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 талаца, а за сваког рањеног 50. У својој преписци с Берлином др Турнер је истакао да је спровођење Бемеових мера одмазде био „непријатан посао“, али и да се „јеврејско питање, само по себи, решавало на овај начин“.
Нелогичност политике стрељања јеврејских талаца, будући да је одмазда требало да иде „на рачун Срба“ који су чинили окосницу побуне, Турнер оправдава практичним разлозима: „Они [Јевреји] су ти које већ имамо у логору. Сем тога, они су такође грађани Србије и морају да нестану.“
АЛИ „KОНАЧНО РЕШЕЊЕ“ ПОДРАЗУМЕВАЛО је и ликвидацију преосталих Јевреја – жена, деце и старих. С обзиром на то да је пропала првобитна намера нациста да се „јеврејско питање“ у Србији реши депортацијом заточених на Исток (у Пољској још нису били основани концентрациони логори, а у Румунији нису хтели да их приме), првих дана децембра наређено је београдским жандармима да разнесу позиве преосталим Јеврејима да се јаве немачкој Специјалној полицији за Јевреје и да са собом понесу само личне ствари и храну за три дана. Тако су, од 8. до 13. децембра, остали Београђани у центру града гледали дуге колоне јеврејских жена, деце и старих како сатима стрпљиво стоје по хладном и ветровитом времену да би се одазвали позиву, како би након евидентирања и предаје кључева својих станова и кућа, запрежним колима и отвореним камионима били транспортовани у новоотворени логор смештен у напуштене павиљоне Београдског сајмишта. Kако се логор налазио на левој обали Саве, на територији која је после капитулације и поделе Kраљевине Југославије припала новооснованој Независној Држави Хрватској (НДХ), односно општини Земун, Немци су логор назвали Јуденлагер Семлин (хрватска влада је дозволила уређење логора под условом да снабдевање долази из Србије и да логор чувају немачке снаге).
„… овде сада има 2.000 жена и деце, скоро 100 одојчади за које не може ни млеко да се кува јер нема огрева, а према висини павиљона и јачини кошаве, можеш већ да израчунаш ступањ топлоте […] имамо клозет удаљен пола километра и то за петнаест особа наједанпут“, пише другог дана заточеништва у прокријумчареном писму својој школској другарици деветнаестогодишња Хилда Дајч.
Четири дана касније, у следећем писму, она додаје: „Можеш да замислиш ларму коју чини више од 5.000 људи, затворених у једну одају, дању не чујеш ни сопствене речи, ноћу имаш бесплатан оркестар плача деце, хркања, кашљања и осталих тонова […] Узели су нам сав новац и накит сем 100 динара по глави. Једино у чему не штеде је електрика која гори и ноћу.“
Писма Хилде Дајч, до рата студенткиње архитектуре Београдског универзитета, а од почетка окупације волонтерке Јеврејске болнице, показује нам Војислава Радовановић, директорка Јеврејског историјског музеја у Београду, у коме се она брижљиво чувају.
Др Чедомила Маринковић, главни истраживач и консултант при креирању пројекта едукативних материјала, надовезује се и каже: „У оквиру пројекта ‘Ескалација у Холокауст’ Историјски архив Београда у јануару 2017. године поставио је базу података београдских жртава логора на Сајмишту (www.архив-београда.орг/холокауст/сајмисте), а организација Терраформинг је осмислила едукативни материјал намењен старијим основцима и средњошколцима. Kроз низ графичких новела реконструише се живот три дечака, жртава логора на Сајмишту у периоду пре рата и током њега.
Национална географија